Krvava košulja sarajevska (24)

Ako je Alija rekao da je na njegovu bošnjačku Bosnu izvršena agresija, onda tako misli ćevabdžija i predsjednik akademije nauka. A i slijepac vidi da se vodio građansko-vjerski rat za prevlast na svom prostoru. A priznati to znači biti bez šanse da se u budućnosti ostvari koncept islamskog poretka s nadpolovičnom većinom, što je put koji vodi dominaciji u BiH i njenoj unitarizaciji

Petak, 6. maja 1994. Tek što se grad rasanio, video sam Jovu Bašića. Kao da se otkinuo od nervozne i bunovne gomile sveta, popravljao je svoju bledoplavu majicu na kojoj je bio modar džemper i pokušavao da se orijentiše: sve mu je izgledalo poznato, ali nije bio siguran da je baš tu trebalo da bude. Zbunjuje ga njegova duga senka koja je presecala čitavu ulicu i po kojoj su nemilosrdno strugali točkovi retkih automobila; pratio je svoju senku, hodao je nekako ukoso, vukući vitko, pomalo povijeno telo. Njegovo lice bilo je ozbiljno, čelo istaknuto i široko, ispred kojeg su svjetlucala dva umorna, još uvek krupna oka. Činilo se da ništa ne primećuje, da nikoga ne vidi, ali po pokretu ruku, uz poneki značajan pogled kad bi se zaustavio, on je o nečemu duboko i mnogo razmišljao. Čitavu noć je, reče mi, probdeo očima uprtim prema istoku, kao da je očekivao nešto veliko i važno, nešto sudbonosno, od čega ga je hvatao strah, pa je čak i sebi samom više izgledao kao smetena i zaplašena, progonjena zverka nego ozbiljan i ispravan čovek. Očekivao je da ga jutro otrezni, da će jutarnje sunce koje se probijalo između zgrada, odneti sve turobne noćne misli, a zatočeni čovek noću, to je dobro znao, razmišlja najturobnije. Teško je čoveku kada vremena ima napretek i praznine oko sebe, kada ništa dostojanstveno i pametno ne može da misli i učini. Tada, kaže, ima nezajažljivu želju da luta gradom u potrazi za poznatim licem, za susretom, za razgovorom. Svaki čovek ovde ima želju, nadu, tešku boljku i duboku tajnu. - Dobro jutro, agresore, govorim mu da ga podsetim na naš poslednji, nedovršeni razgovor. Otkada se Alija Izetbegović pojavio na političkoj sceni, svoju Islamsku deklaraciju konkretizovao programom Stranke demokratske akcije i pozvao sledbenike pod zelenu zastavu sa mesecom i zvezdom, jedva da su prošle tri godine, ali je čudesno brzo nestalo sve što je ovdašnjem svetu utuvljeno u glavu poslednjih četrdeset i pet godina. On je naturio novo viđenje i osećanje vlasti, toliko pojednostavljeno kao prvo verovanje u Boga. Bog je svemoćan, sve vidi i čuje, Bog nagrađuje i kažnjava. Ako je Alija rekao da je na njegovu muslimansku, bošnjačku Bosnu izvršena agresija, onda tako misli i oseća i ćevabdžija sa Baščaršije, kazandžija iz Travnika, čobanin sa Bjelašnice i predsednik Akademije nauka i umetnosti Seid Huković, a i slepcu i ludaku je očito da se u Bosni i Hercegovini tuku i satiru tri naroda za prostor i prevlast svoje vere, na svom prostoru. Agresija, a potom okupacija, trebalo bi da budu neoboriv dokaz, doduše, vešto prikrivene strategije, da Bosna pripada Bošnjacima, a da druga dva naroda koja su izvela agresiju, posebno Srbi, mogu slobodno, ako prežive - jedan preko Une, drugi preko Drine. Priznavanje da se vodi građanski, etničko-verski rat, značilo bi, naime, prihvatanje prava neprijatelja u ratu na etničke prostore, čime bi san, odsanjan u Islamskoj deklaraciji - da je za uspostavljanje islamskog poretka potrebna natpolovična većina - definitivno umro bez šansi u budućnosti da se zaposedne čitav, istorijom namenjen prostor Bosne i Hercegovine. Na strategiji dominacije razvija se unitarni koncept i, istovremeno, dok se nemilosrdno tuku sa dva hrišćanska naroda, a i oni međusobno, islamski intelektualci i politički vrh, u bezbroj varijanti, prepričavaju "perverzni mit idilične koegzistencije u Bosni", čega, na žalost, nikada nije bilo niti će ga, možda, ikada biti. - Ne, nije samo Alija kriv, krivi su i drugi koji su s muslimanskim liderom rušili jedan sistem i jednu državu, a nisu znali šta poslije toga, mrmori moj sagovornik, vrti glavom i ponavlja: perverzni mit... Skrenuli smo s glavne u ulicu Kralja Tomislava, još se tako zove, i vidim da smo sami, niti nas ko prati, niti ikog vidimo ispred nas do kraja ulice. Saopštavam Jovanu Bašiću da sam juče razgovarao sa "predstavnicima agresora", da su na aerodrom išli još i Lela Grujić-Vasić i prota Krstan Bjeljac. Dočekali su nas Momir Jungić i Brane Krstić, razgovarali smo o pripremama skupštine "Dobrotvora", mogućnostima da se u grad pošalje nešto kvalitetnije hrane i naravno, o novoj upravi društva. "Predložili smo tebe za predsjednika," kažem Jovu. Jungić je, bez razmišljanja, rekao da bezrezervno podržava predlog, ali da je to naša stvar. Možemo mi, reče, izabrati i Pejanovićevog čoveka, ali to će značiti prestanak njihove komunikacije sa "Dobrotvorom". Jovo Bašić je ćutao, shvatio sam da prihvata, i bi mi ga u trenutku žao, jer su se u poslednje vreme u "Dobrotvoru" i oko njega dešavale čudne i ružne stvari. Govorilo se da neku intrigantsku igru vodi Ratko Orozović, filmski režiser i član uprave, o kome se uvek raspitivao Momir Jungić, ali i za njegovu suprugu Jasnu. Verovao sam u Jovu Bašića, delovao je snažno, a samo su snažni ljudi pametni, bez snage ne bi mogli raditi ono što misle da je pametno - reče neko. Uostalom, "hrabar kormilar plovi i sa rastrgnutim jedrima." (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.