Крвава кошуља сарајевска (21)

Србин ако му затреба, члан Српског националног вијећа у босанској влади, тај човјек вјерује само у туђу моћ и најчешће не зна коме или чему служи то што ради, али одрадиће тачно онако како му је речено. Инсистира на апсолутној послушности, на захтјеву да Српско вијеће, та уска интересна група, иза које нема ничије демократске воље, именује нову управу "Добротвора" након изласка конвоја из града

Среда, 30. марта 1994. Тек што је минуло седам сати овог свежег јутра, били смо на сарајевском аеродрому Хајрудин Смајић и ја. Чекали су нас Момир Јунгић и Цицко Пролић. Порадовах се опуштеној атмосфери и ведрим шалама. Цицко нам донео по два килограма кафе, а Јунгић по флашу пића и бокс луксузних цигарета. Још само да обавимо како ваља посао око изласка конвоја старих и болесних! Приметивши срдачност сусрета, официр у плавој униформи се насмеја и рече да ће доћи само да прибележи оно што се договоримо. Издвојише се одмах Хајрудин Смајић и Цицко Пролић, имају, изгледа, неке нерашчишћене рачуне и одоше у другу просторију. Први пут сам у могућности да без контроле разговарам са Јунгићем и обавештавам га да одмах по изласку моје супруге, морам из града. Приликом последњег боравка овде, српски официр за везу ми је рекао да је важно стићи до аеродрома, а његова је брига да ме пребаци у Лукавицу. Збуњује ме хладноћа Јунгићевог реаговања, он пита за извештај о раду, о скупштини "Добротвора", о томе ко би уместо мене преузео послове. Видим, туђа рука свраб не чеше, па још упорније инсистирам на договору и постижем га: осам дана по изласку моје супруге, Јунгић ће захтевати састанак о хуманитарним питањима, све ће припремити са официром за везу и моје бекство из града учини се сасвим реалним. Имао сам времена да упитам Јунгића шта значи јучерашњи споразум о прекиду непријатељстава између Хрватске и Републике Српске Крајине, или како у Сарајеву кажу, побуњених Срба, на шта је овај лаконски одговорио: "Ништа". Чим се вратио Хајрудин Смајић, расположен, као да је попио, обрати се Јунгићу: "Имате ријеч и обећање Хајрудина Смајића да ће за десет дана изићи конвој из града". Изглед му је био одлучан и лице црвено док је свечано обећавао да ће сад ово бити последњи пут да се говори о изласку оних педесет и шест Срба што су брисани са последњег списка. Успут обећа да ће се лично ангажовати за излазак још двеста људи ако Цицко и српска страна дотад испуне обавезу коју су преузели пре пола године. Читаво послеподне Мишо Вемић и моја супруга су настојали да ми угоде. Због вести са аеродрома нису прикривали блистав сјај у очима. Четвртак, 7. априла 1994. Данас је објављен списак путника за Београд. На списку је двеста шездесет девет лица; др Јелица Којовић је на стотину шездесет и другом месту. Два дана пада снег, влажан и тежак, неочекиван. Ништа не ремети идилу, ниједног пуцња, чак ни авиони не надлећу. У души пече нека ватра. Примиче се поноћ. Моја супруга износи флашу "чиваса", двадесет година чувано пиће, од рођења наше ћерке. Халапљиво и сласно пијем као последње пиће. Можда ћу пијан и заспати. Уторак, 12. априла 1994. "Себична особа не воли себе превише, већ премало, у ствари, она себе мрзи... Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да се она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству..." Ове речи Ериха Фрома бележим после сусрета са Недељком Деспотовићем, чланом овдашње владе, Србином ако му затреба, чланом Српског националног већа, једне промашене илузије да се народ може преварити. На разговор сам пошао са Љиљаном Ђукић да бих имао сведока. Од једног отужног, више свађалачког разговора вредно је забележити само да је господин Деспотовић инсистирао на апсолутној послушности, на захтеву да Српско национално веће именује нову управу "Добротвора", да је беснео на опаску да је поменуто веће уска интересна група иза које нема ничије демократске воље. Бес је био опомена да ћу осетити моћ Већа. Одраније сам површно познавао Недељка Деспотовића као директора УПИ-јевих маркета у Сарајеву. Знао сам да је од оног соја људи који ни о чему не расуђују и не одлучују сами. Он се читав живот идентификује са неким у кога верује и чија му је моћ неопходна. Ту туђу моћ према обичним људима и онима које је хијерархијски наткрилио, користи без резерве и ограничења. Он најчешће и не зна коме или чему служи то што ради, али одрадиће тачно онако како му је речено и како би се могло допасти налогодавцу. Често му се омакне и каже: ми мислимо. Очито да сада верује погрешном човеку, но он то не зна и наставиће да слепо верује и чак храбро, без одлагања спроводи директиве и наређења. Наређења није срамота извршавати. Често је устајао док смо разговарали, ваљда је и тако хтео да покаже надмоћ над својим саговорницима. Седео сам на ниској фотељи и мени је изгледао као човек који је све своје животне снаге, сав свој живот заложио с једним циљем, да му донесе успон. То опредељење помаже човеку да се стално нада, али и често разочара. Коначно је успео и цена више није битна. Нема бољег господара од потчињених господара... ... Док сам силазио широким степеницама зграде у којој су комунистички моћници замишљали вечно царство и где су сада други, нови људи, осећао сам се бедно. Овај бол, овај јад у мени и тескоба која ме гуши нема, изгледа, никакве везе са свима који ми прете, ни са Недељком Деспотовићем. Можда болујем због себе самога и сажаљевам се, а тешим се да су људи попут Деспотовића виновници ове несреће... Погана времена подразумевају погана догађања и навикао сам се на њих, а опет могу да тресну у душу као неподношљив бол. На излазним вратима Љиљана Ђукић прасну у смех. "Смијем се", једва изговара речи моја сапутница, "јер замишљам овог горопадног, немилосрдног човјека, што сте са њим разговарали, како свом господару подноси извјештај и видим га као жабу пред змијом: нијемог и укоченог". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.