Srbin ako mu zatreba, član Srpskog nacionalnog vijeća u bosanskoj vladi, taj čovjek vjeruje samo u tuđu moć i najčešće ne zna kome ili čemu služi to što radi, ali odradiće tačno onako kako mu je rečeno. Insistira na apsolutnoj poslušnosti, na zahtjevu da Srpsko vijeće, ta uska interesna grupa, iza koje nema ničije demokratske volje, imenuje novu upravu "Dobrotvora" nakon izlaska konvoja iz grada
Sreda, 30. marta 1994.
Tek što je minulo sedam sati ovog svežeg jutra, bili smo na sarajevskom aerodromu Hajrudin Smajić i ja. Čekali su nas Momir Jungić i Cicko Prolić. Poradovah se opuštenoj atmosferi i vedrim šalama. Cicko nam doneo po dva kilograma kafe, a Jungić po flašu pića i boks luksuznih cigareta. Još samo da obavimo kako valja posao oko izlaska konvoja starih i bolesnih! Primetivši srdačnost susreta, oficir u plavoj uniformi se nasmeja i reče da će doći samo da pribeleži ono što se dogovorimo.
Izdvojiše se odmah Hajrudin Smajić i Cicko Prolić, imaju, izgleda, neke neraščišćene račune i odoše u drugu prostoriju.
Prvi put sam u mogućnosti da bez kontrole razgovaram sa Jungićem i obaveštavam ga da odmah po izlasku moje supruge, moram iz grada. Prilikom poslednjeg boravka ovde, srpski oficir za vezu mi je rekao da je važno stići do aerodroma, a njegova je briga da me prebaci u Lukavicu.
Zbunjuje me hladnoća Jungićevog reagovanja, on pita za izveštaj o radu, o skupštini "Dobrotvora", o tome ko bi umesto mene preuzeo poslove. Vidim, tuđa ruka svrab ne češe, pa još upornije insistiram na dogovoru i postižem ga: osam dana po izlasku moje supruge, Jungić će zahtevati sastanak o humanitarnim pitanjima, sve će pripremiti sa oficirom za vezu i moje bekstvo iz grada učini se sasvim realnim. Imao sam vremena da upitam Jungića šta znači jučerašnji sporazum o prekidu neprijateljstava između Hrvatske i Republike Srpske Krajine, ili kako u Sarajevu kažu, pobunjenih Srba, na šta je ovaj lakonski odgovorio: "Ništa".
Čim se vratio Hajrudin Smajić, raspoložen, kao da je popio, obrati se Jungiću: "Imate riječ i obećanje Hajrudina Smajića da će za deset dana izići konvoj iz grada". Izgled mu je bio odlučan i lice crveno dok je svečano obećavao da će sad ovo biti poslednji put da se govori o izlasku onih pedeset i šest Srba što su brisani sa poslednjeg spiska. Usput obeća da će se lično angažovati za izlazak još dvesta ljudi ako Cicko i srpska strana dotad ispune obavezu koju su preuzeli pre pola godine.
Čitavo poslepodne Mišo Vemić i moja supruga su nastojali da mi ugode. Zbog vesti sa aerodroma nisu prikrivali blistav sjaj u očima.
Četvrtak, 7. aprila 1994.
Danas je objavljen spisak putnika za Beograd.
Na spisku je dvesta šezdeset devet lica; dr Jelica Kojović je na stotinu šezdeset i drugom mestu.
Dva dana pada sneg, vlažan i težak, neočekivan. Ništa ne remeti idilu, nijednog pucnja, čak ni avioni ne nadleću.
U duši peče neka vatra. Primiče se ponoć. Moja supruga iznosi flašu "čivasa", dvadeset godina čuvano piće, od rođenja naše ćerke. Halapljivo i slasno pijem kao poslednje piće. Možda ću pijan i zaspati.
Utorak, 12. aprila 1994.
"Sebična osoba ne voli sebe previše, već premalo, u stvari, ona sebe mrzi... Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem postizanju sama sebe sprečava. Čini se da se ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu..." Ove reči Eriha Froma beležim posle susreta sa Nedeljkom Despotovićem, članom ovdašnje vlade, Srbinom ako mu zatreba, članom Srpskog nacionalnog veća, jedne promašene iluzije da se narod može prevariti.
Na razgovor sam pošao sa Ljiljanom Đukić da bih imao svedoka. Od jednog otužnog, više svađalačkog razgovora vredno je zabeležiti samo da je gospodin Despotović insistirao na apsolutnoj poslušnosti, na zahtevu da Srpsko nacionalno veće imenuje novu upravu "Dobrotvora", da je besneo na opasku da je pomenuto veće uska interesna grupa iza koje nema ničije demokratske volje.
Bes je bio opomena da ću osetiti moć Veća.
Odranije sam površno poznavao Nedeljka Despotovića kao direktora UPI-jevih marketa u Sarajevu. Znao sam da je od onog soja ljudi koji ni o čemu ne rasuđuju i ne odlučuju sami. On se čitav život identifikuje sa nekim u koga veruje i čija mu je moć neophodna. Tu tuđu moć prema običnim ljudima i onima koje je hijerarhijski natkrilio, koristi bez rezerve i ograničenja. On najčešće i ne zna kome ili čemu služi to što radi, ali odradiće tačno onako kako mu je rečeno i kako bi se moglo dopasti nalogodavcu.
Često mu se omakne i kaže: mi mislimo. Očito da sada veruje pogrešnom čoveku, no on to ne zna i nastaviće da slepo veruje i čak hrabro, bez odlaganja sprovodi direktive i naređenja.
Naređenja nije sramota izvršavati.
Često je ustajao dok smo razgovarali, valjda je i tako hteo da pokaže nadmoć nad svojim sagovornicima. Sedeo sam na niskoj fotelji i meni je izgledao kao čovek koji je sve svoje životne snage, sav svoj život založio s jednim ciljem, da mu donese uspon. To opredeljenje pomaže čoveku da se stalno nada, ali i često razočara. Konačno je uspeo i cena više nije bitna. Nema boljeg gospodara od potčinjenih gospodara...
... Dok sam silazio širokim stepenicama zgrade u kojoj su komunistički moćnici zamišljali večno carstvo i gde su sada drugi, novi ljudi, osećao sam se bedno. Ovaj bol, ovaj jad u meni i teskoba koja me guši nema, izgleda, nikakve veze sa svima koji mi prete, ni sa Nedeljkom Despotovićem. Možda bolujem zbog sebe samoga i sažaljevam se, a tešim se da su ljudi poput Despotovića vinovnici ove nesreće...
Pogana vremena podrazumevaju pogana događanja i navikao sam se na njih, a opet mogu da tresnu u dušu kao nepodnošljiv bol. Na izlaznim vratima Ljiljana Đukić prasnu u smeh.
"Smijem se", jedva izgovara reči moja saputnica, "jer zamišljam ovog goropadnog, nemilosrdnog čovjeka, što ste sa njim razgovarali, kako svom gospodaru podnosi izvještaj i vidim ga kao žabu pred zmijom: nijemog i ukočenog".
(Nastaviće se)
