Крвава кошуља сарајевска (19)

Зна се ко су посјетиоци "Добротвора" - јадни и беспомоћни људи, којима треба наде, макар и варљиве. Изненађење је било кад су овдје дошли представници Међународног црвеног крста, молећи за помоћ тројици Срба који су се крили у њиховим подрумима. Нови станар обавјештава Вељка да су га тражили војници из неке брдске бригаде. Схвата да је опасно кад некога траже они из брдске бригаде

Пролазим поред рампе постављене где улица Павла Горанина излази на (Титову) главну улицу, поздравља ме у црном оделу и аутоматом на плећима, познаник, сарадник у фирми у којој сам радио и обавештава ме да је негде на Жучи погинуо Драган Поштић, разнела га граната, рече. Драгана сам добро познавао, знао сам да се дуго крио од мобилизације, да су га ухапсили и да нико није хтео да интервенише за "дезертера". Из затвора је послат на прву линију и погинуо од оних против којих се није хтео борити. У просторијама "Добротвора" већ су ме очекивали. Два представника Међународног црвеног крста, о какав апсурд, дошли су да траже помоћ, јер како кажу, немају се којој другој српској институцији обратити. Малициозно примећујем, иако не знам о чему се ради, да су се требали обратити Татјана Љујић-Мијатовић или Мирку Пејановићу. Као да је пречуо, млађи човек објашњава да већ неколико дана у подруму њихових просторија бораве три Србина, које су успели извући из затвора "Виктор Бубањ" и да, напросто, не знају шта ће с њима. Траже да их приме неке српске породице у своје станове док се не реши њихово пребацивање на српску страну. Питамо их да ли бисмо их могли посетити, а они нам одговарају да се морају консултовати са шефом уреда. Лазаринијем, мислим да се тако звао. У подне смо, Драгослав Пецикоза и ја, посетили привремено спасене затворенике. Господин Лазарини нам прича како су сва тројица, готово годину дана провели у затвору без икаквих оптужби и да је то био основ за њихово ослобађање. Сада предстоји дуга процедура добијања сагласности да се упуте у крајеве где они то желе. Гледамо их, двојица из Зенице, првих дана рата успели су да побегну, да дођу надомак Илиџе, ни двадесет метара нису били далеко од српских положаја. Не познавајући пут, скренули су само неколико корака улево и упали у муслиманске ровове. Једном је на врату огроман ожиљак, на лицу дубока бразготина, а лева рука му краћа и крива, неприродно зарастао лом. Немам снаге да га питам када му се то десило. Други блед, сенка од човека, очито тешко болестан. Трећи седи и ћути, и не гледа нас. Казујемо им да су, ипак, најбезбеднији ту где су. Радо бисмо им помогли, има доста породица које би их радо примиле, али угрозиле би и себе и њих. Ко зна како би комшије реаговале када би сазнале да су у њиховој близини српски затвореници. Разумеју то ови несрећни људи, они моле да што пре оду из града и из хладног подрума где су смештени, што им Пецикоза обећава. Осећам се болно поред ових јадних људи који ни мрава згазили нису, осећам да се нешто чудно десило са мном, грлим их, опраштајући се с њима, бежим својој кући да будем сам. Четвртак, 15. априла 1993. Преко целог дана прилазе људи учтиво, стрпљиво, најчешће ћутке, као на погребу. Вељко Чабак седи у свом углу, велики нотес је пред њим, набрекао од имена људи којима треба наде, моли људе да говоре тихо и понашају се лепо, уписује, дописује, свестан да, осим благог лица и варљиве наде, нема шта понудити овом свету. Тако је сваки дан, исте молбе, исте жалбе, исти несрећници. Четвртак, 29. априла 1993. Два пута сам одлазио до Дамира Крижана. Његова тетка, која је са страхом отварала врата, није знала где је Дамир, није долазио три дана, а јави се понекад телефоном. На крају ми је, у поверењу рекла да се негде крије, тражили су га неки погани људи. Рече ми то да од Дамирове мајке, супруге и сина, "који је имао само седамнаест дана кад је почео рат и кад су напустили град", одавно нема вести, далеко је Параћин. Доцније, у току поподнева, неко је закуцао на врата. "Шта је, недостајем ти? Знам ја да човјеку често недостају људи, а нарочито жене", смеје се увек пун ведрине, Дамир Крижан. Седели смо у дубоким фотељама, повлачио је широке панталоне и обрати се мојој супрузи: "Докторице, треба ми сузити панталоне тачно тридесет центиметара, у мене има и машина и струје". Чинило ми се да се тужно насмешио, али нисам сигуран у то. Испричао сам Дамиру да ме нови станар у Топићевом стану, млади лекар, обавестио да су ме тражила тројица војника, није сигуран да ли су из девете или десете брдске бригаде, није најбоље разумео. Није добро кад човека траже војници у рату, а опасно је кад некога траже из поменутих бригада. Уозбиљи се Дамир, и њега су тражили. Зато се и крије. Он зна да су њега тражили из девете брдске бригаде чији је командант Мушан Топаловић - Цацо. "Долазили су и раније", прича Aмир. "Цацо ме је процијенио на двадесет хиљада марака и могао сам да бирам: или глава, или новац, или копање ровова, а то опет значи глава. Платио сам, а онда су се његови стрвинари окомили, траже још, сада за себе". "Aко су ме процијенили и на триста марака, оде моја глава", говорим Дамиру, јер је немам новца. - Можда су били неки познаници који су навраћали у кафић па се распитивали за тебе - теши ме Дамир, па, након кратког ћутања обећа да ће одмах отићи код Хилмије Ходовића, који ће, у то је сасвим сигуран, урадити све што се може, а може доста. Док седимо тако, кроз прозор гледамо како гори млада шума око Златишта и како густа шума Требевића упија дим. Чусмо неколико кратких рафала, а онда се све утиша. И ми смо ћутали. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.