Krvava košulja sarajevska (19)

Zna se ko su posjetioci "Dobrotvora" - jadni i bespomoćni ljudi, kojima treba nade, makar i varljive. Iznenađenje je bilo kad su ovdje došli predstavnici Međunarodnog crvenog krsta, moleći za pomoć trojici Srba koji su se krili u njihovim podrumima. Novi stanar obavještava Veljka da su ga tražili vojnici iz neke brdske brigade. Shvata da je opasno kad nekoga traže oni iz brdske brigade

Prolazim pored rampe postavljene gde ulica Pavla Goranina izlazi na (Titovu) glavnu ulicu, pozdravlja me u crnom odelu i automatom na plećima, poznanik, saradnik u firmi u kojoj sam radio i obaveštava me da je negde na Žuči poginuo Dragan Poštić, raznela ga granata, reče. Dragana sam dobro poznavao, znao sam da se dugo krio od mobilizacije, da su ga uhapsili i da niko nije hteo da interveniše za "dezertera". Iz zatvora je poslat na prvu liniju i poginuo od onih protiv kojih se nije hteo boriti. U prostorijama "Dobrotvora" već su me očekivali. Dva predstavnika Međunarodnog crvenog krsta, o kakav apsurd, došli su da traže pomoć, jer kako kažu, nemaju se kojoj drugoj srpskoj instituciji obratiti. Maliciozno primećujem, iako ne znam o čemu se radi, da su se trebali obratiti Tatjana Ljujić-Mijatović ili Mirku Pejanoviću. Kao da je prečuo, mlađi čovek objašnjava da već nekoliko dana u podrumu njihovih prostorija borave tri Srbina, koje su uspeli izvući iz zatvora "Viktor Bubanj" i da, naprosto, ne znaju šta će s njima. Traže da ih prime neke srpske porodice u svoje stanove dok se ne reši njihovo prebacivanje na srpsku stranu. Pitamo ih da li bismo ih mogli posetiti, a oni nam odgovaraju da se moraju konsultovati sa šefom ureda. Lazarinijem, mislim da se tako zvao. U podne smo, Dragoslav Pecikoza i ja, posetili privremeno spasene zatvorenike. Gospodin Lazarini nam priča kako su sva trojica, gotovo godinu dana proveli u zatvoru bez ikakvih optužbi i da je to bio osnov za njihovo oslobađanje. Sada predstoji duga procedura dobijanja saglasnosti da se upute u krajeve gde oni to žele. Gledamo ih, dvojica iz Zenice, prvih dana rata uspeli su da pobegnu, da dođu nadomak Ilidže, ni dvadeset metara nisu bili daleko od srpskih položaja. Ne poznavajući put, skrenuli su samo nekoliko koraka ulevo i upali u muslimanske rovove. Jednom je na vratu ogroman ožiljak, na licu duboka brazgotina, a leva ruka mu kraća i kriva, neprirodno zarastao lom. Nemam snage da ga pitam kada mu se to desilo. Drugi bled, senka od čoveka, očito teško bolestan. Treći sedi i ćuti, i ne gleda nas. Kazujemo im da su, ipak, najbezbedniji tu gde su. Rado bismo im pomogli, ima dosta porodica koje bi ih rado primile, ali ugrozile bi i sebe i njih. Ko zna kako bi komšije reagovale kada bi saznale da su u njihovoj blizini srpski zatvorenici. Razumeju to ovi nesrećni ljudi, oni mole da što pre odu iz grada i iz hladnog podruma gde su smešteni, što im Pecikoza obećava. Osećam se bolno pored ovih jadnih ljudi koji ni mrava zgazili nisu, osećam da se nešto čudno desilo sa mnom, grlim ih, opraštajući se s njima, bežim svojoj kući da budem sam. Četvrtak, 15. aprila 1993. Preko celog dana prilaze ljudi učtivo, strpljivo, najčešće ćutke, kao na pogrebu. Veljko Čabak sedi u svom uglu, veliki notes je pred njim, nabrekao od imena ljudi kojima treba nade, moli ljude da govore tiho i ponašaju se lepo, upisuje, dopisuje, svestan da, osim blagog lica i varljive nade, nema šta ponuditi ovom svetu. Tako je svaki dan, iste molbe, iste žalbe, isti nesrećnici. Četvrtak, 29. aprila 1993. Dva puta sam odlazio do Damira Križana. Njegova tetka, koja je sa strahom otvarala vrata, nije znala gde je Damir, nije dolazio tri dana, a javi se ponekad telefonom. Na kraju mi je, u poverenju rekla da se negde krije, tražili su ga neki pogani ljudi. Reče mi to da od Damirove majke, supruge i sina, "koji je imao samo sedamnaest dana kad je počeo rat i kad su napustili grad", odavno nema vesti, daleko je Paraćin. Docnije, u toku popodneva, neko je zakucao na vrata. "Šta je, nedostajem ti? Znam ja da čovjeku često nedostaju ljudi, a naročito žene", smeje se uvek pun vedrine, Damir Križan. Sedeli smo u dubokim foteljama, povlačio je široke pantalone i obrati se mojoj supruzi: "Doktorice, treba mi suziti pantalone tačno trideset centimetara, u mene ima i mašina i struje". Činilo mi se da se tužno nasmešio, ali nisam siguran u to. Ispričao sam Damiru da me novi stanar u Topićevom stanu, mladi lekar, obavestio da su me tražila trojica vojnika, nije siguran da li su iz devete ili desete brdske brigade, nije najbolje razumeo. Nije dobro kad čoveka traže vojnici u ratu, a opasno je kad nekoga traže iz pomenutih brigada. Uozbilji se Damir, i njega su tražili. Zato se i krije. On zna da su njega tražili iz devete brdske brigade čiji je komandant Mušan Topalović - Caco. "Dolazili su i ranije", priča Amir. "Caco me je procijenio na dvadeset hiljada maraka i mogao sam da biram: ili glava, ili novac, ili kopanje rovova, a to opet znači glava. Platio sam, a onda su se njegovi strvinari okomili, traže još, sada za sebe". "Ako su me procijenili i na trista maraka, ode moja glava", govorim Damiru, jer je nemam novca. - Možda su bili neki poznanici koji su navraćali u kafić pa se raspitivali za tebe - teši me Damir, pa, nakon kratkog ćutanja obeća da će odmah otići kod Hilmije Hodovića, koji će, u to je sasvim siguran, uraditi sve što se može, a može dosta. Dok sedimo tako, kroz prozor gledamo kako gori mlada šuma oko Zlatišta i kako gusta šuma Trebevića upija dim. Čusmo nekoliko kratkih rafala, a onda se sve utiša. I mi smo ćutali. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.