Крвава кошуља сарајевска (17)

Владала је достојанствена тишина. Једва чујни разговори претварали су се у пријатан жамор, добро контролисан, да је понајвише личио на одабрану партитуру мистичне музике. Успостављени ред религиозности и ненаметљивог шума гласова и ријечи реметили су ћуранска шетња Мирка Пејановића и праскав, насилан смијех Татјане Љујић-Мијатовић

Среда, 24. марта 1993. Бајрам је и свечаност је у великом салону Предсједништва БиХ: Aко је власт од Бога, онда пред собом видим богомдане. Неке познајем, али видим да нас дели данашње осећање. Кроз моју главу, без могућности да то променим, ређају се изломљене слике и недовршене мисли... Посматрам људе који много желе и знам да их је то што много желе променило. Препознајем налогодавце за тихе ликвидације, за пуцње у потиљак, вође светог рата у којем се добровољно срља у смрт за свету веру, јер на овом простору има само један избор: или си уз свој народ или си неповратно закорачио у издају. Издаја је свуда у свету највећи злочин. Од свих присутних једино се Мирко Пејановић видно наметао и појавом и понашањем. Имао је узвишену потребу да се сваком приближи, удварачки широко осмехне, изрази непоколебљиво веровање у брзу и коначну победу, у снагу ума и у песницу, у спремност ове окупљене елите да дотуку "зликовце са друге стране". Сва та нервозна шетња његова између групица људи који су мирно испијали химбер није била ништа друго до доказивање одлучности да, без обзира на тренутни положај у хијерархији, на сваки видљиви миг било кога од присутних, извуче мач и замахне: ко ће кога, ја ћу брата свога! Свечаност тренутка је налагала наглашену сусретљивост па се није могло оценити какав однос имају ови озбиљни, више забринути људи према најестраднијем, а непримереном Aлијином скутоноши. У великом салону владала је достојанствена тишина, једва чујни разговори претварали су се у пријатан жамор, добро контролисан, да је понајвише личио, у углу где сам стајао, на одабрану партитуру мистичне музике. Успостављени ред религиозности и ненаметљивог шума гласова и речи реметила је, уз ћуранску шетњу Мирка Пејановића, Татјана Љујић-Мијатовић. Њен смех, праскав и насилан, ваљда једино што као лични допринос може дати овом одабраном скупу, заиста делује непримерно створеној свечаној атмосфери. Дуго је познајем, још из њених студентских дана, знао сам и неке њене тајне, али ће, бар по мом виђењу, највише остати примером колико је сваки човек тајна. Тешко подносим стајање у углу салона, наслањам се на зид као лепо обучена сенка. Више и не посматрам шта се збива, навиру чудне мисли и борим се са њима... Око мене владари једног народа, одабрани јунаци и војсковође, историјске личности што се беспоштедно, често без милости, боре за очување државе свог народа и своје вере. Од самог настанка државе њу симболизује исукани мач и торба, па одједном видим око себе, и уперене према мени, исукане крваве мачеве, а не осећам ни страх ни чуђење, ништа ми не смета, све као да је богомдано, осим што ме болно пробада кикот Татјане Љујић-Мијатовић. Тргнем се из снатрења на додир руке на рамену. "Е, мој Која, готово да те не препознам", смеши се и грли ме Мустафа Памук, познаник и пријатељ од првих студентских дана. Нисам ништа одговорио, моје је лице, изгледа, рекло све. Мустафа Памук је незаобилазна личност ове несрећне хронике. Само два дана пред поделу, пред размену салви смрти са Требевића и на Требевић, почетком априла прошле године, одживели смо "последњи дан живота у Сарајеву". У пријатном дому др Влада Којовића и његове супруге Вере, заједно са Мустафом Памуком и Неђом Лакићем, отпевао сам последњу песму, поделио последњу радост, наживео се последњег весеља и коначно изгубио последњу наду. Већ сутрадан из Сарајева је нестао Неђо Лакић, а сад је високи функционер српског народа, од тада нисам видео Мустафу Памука; он је сада високи функционер свог народа. Требало је да прођу само дан и ноћ да Мустафа и Неђо почну уместо здравица да размењују танад и гранате. Негде од падина Требевића допире усамљен пуцањ, а онда кратак рафал, као да није с друге стране фронта. Свеједно, сви ми овде и они тамо стално смо на нишану, бедни, осиромашени, изгладнели и закрвављени, између нас је понор зла, а нисмо ништа друго до маса бивших покретних сенки у којима тупо и лењо одзвањају последњи удари живота. Без обзира на тренутно удобне и безбедне бункере из којих Мустафа Памук и Неђо Лакић учествују у управљању нашим судбинама и дозирају разарајућу мржњу, и они су на нишану, овде свако, кад-тад, дође на нишан. Брзим погледима посматрам Aлију Изетбеговића и, чини ми се, схватам шта је хтео дефиницијом да "Муслиман углавном не постоји као јединка. Aко хоће да живи и опстоји као Муслиман, он мора стварати заједницу, средину, поредак. Он мора измијенити свијет или ће сам бити измијењен. Повијест не познаје ниједан истински исламски покрет који није истовремено био и политички покрет. То је стога што је ислам вјера, али је истовремено и једна филозофија, један морал, један поредак ствари, један стил, једна атмосфера - једном ријечју, један интегралан начин живота. Не може се исламски вјеровати, а неисламски радити, привређивати, забављати се, владати". Прве званице напуштају салон и крећем за њима. Бајрам је. Забележићу да је данашњи највећи муслимански празник мирнији од претходних дана, као предах за учвршћивање новог поретка. Но, можда ће већ сутра све изнова да букне, да плане, јер, "ко се дигне против ислама, неће пожељети ништа осим мржње и отпора". Aко је Бог, уистину, само један, а различити његови пророци и посланици на земљи, моје присуство овом свечаном скупу, као представника јединог српског удружења у граду, јесте у славу тог јединог Бога и његовог призивања. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.