Krvava košulja sarajevska (17)

Vladala je dostojanstvena tišina. Jedva čujni razgovori pretvarali su se u prijatan žamor, dobro kontrolisan, da je ponajviše ličio na odabranu partituru mistične muzike. Uspostavljeni red religioznosti i nenametljivog šuma glasova i riječi remetili su ćuranska šetnja Mirka Pejanovića i praskav, nasilan smijeh Tatjane Ljujić-Mijatović

Sreda, 24. marta 1993. Bajram je i svečanost je u velikom salonu Predsjedništva BiH: Ako je vlast od Boga, onda pred sobom vidim bogomdane. Neke poznajem, ali vidim da nas deli današnje osećanje. Kroz moju glavu, bez mogućnosti da to promenim, ređaju se izlomljene slike i nedovršene misli... Posmatram ljude koji mnogo žele i znam da ih je to što mnogo žele promenilo. Prepoznajem nalogodavce za tihe likvidacije, za pucnje u potiljak, vođe svetog rata u kojem se dobrovoljno srlja u smrt za svetu veru, jer na ovom prostoru ima samo jedan izbor: ili si uz svoj narod ili si nepovratno zakoračio u izdaju. Izdaja je svuda u svetu najveći zločin. Od svih prisutnih jedino se Mirko Pejanović vidno nametao i pojavom i ponašanjem. Imao je uzvišenu potrebu da se svakom približi, udvarački široko osmehne, izrazi nepokolebljivo verovanje u brzu i konačnu pobedu, u snagu uma i u pesnicu, u spremnost ove okupljene elite da dotuku "zlikovce sa druge strane". Sva ta nervozna šetnja njegova između grupica ljudi koji su mirno ispijali himber nije bila ništa drugo do dokazivanje odlučnosti da, bez obzira na trenutni položaj u hijerarhiji, na svaki vidljivi mig bilo koga od prisutnih, izvuče mač i zamahne: ko će koga, ja ću brata svoga! Svečanost trenutka je nalagala naglašenu susretljivost pa se nije moglo oceniti kakav odnos imaju ovi ozbiljni, više zabrinuti ljudi prema najestradnijem, a neprimerenom Alijinom skutonoši. U velikom salonu vladala je dostojanstvena tišina, jedva čujni razgovori pretvarali su se u prijatan žamor, dobro kontrolisan, da je ponajviše ličio, u uglu gde sam stajao, na odabranu partituru mistične muzike. Uspostavljeni red religioznosti i nenametljivog šuma glasova i reči remetila je, uz ćuransku šetnju Mirka Pejanovića, Tatjana Ljujić-Mijatović. Njen smeh, praskav i nasilan, valjda jedino što kao lični doprinos može dati ovom odabranom skupu, zaista deluje neprimerno stvorenoj svečanoj atmosferi. Dugo je poznajem, još iz njenih studentskih dana, znao sam i neke njene tajne, ali će, bar po mom viđenju, najviše ostati primerom koliko je svaki čovek tajna. Teško podnosim stajanje u uglu salona, naslanjam se na zid kao lepo obučena senka. Više i ne posmatram šta se zbiva, naviru čudne misli i borim se sa njima... Oko mene vladari jednog naroda, odabrani junaci i vojskovođe, istorijske ličnosti što se bespoštedno, često bez milosti, bore za očuvanje države svog naroda i svoje vere. Od samog nastanka države nju simbolizuje isukani mač i torba, pa odjednom vidim oko sebe, i uperene prema meni, isukane krvave mačeve, a ne osećam ni strah ni čuđenje, ništa mi ne smeta, sve kao da je bogomdano, osim što me bolno probada kikot Tatjane Ljujić-Mijatović. Trgnem se iz snatrenja na dodir ruke na ramenu. "E, moj Koja, gotovo da te ne prepoznam", smeši se i grli me Mustafa Pamuk, poznanik i prijatelj od prvih studentskih dana. Nisam ništa odgovorio, moje je lice, izgleda, reklo sve. Mustafa Pamuk je nezaobilazna ličnost ove nesrećne hronike. Samo dva dana pred podelu, pred razmenu salvi smrti sa Trebevića i na Trebević, početkom aprila prošle godine, odživeli smo "poslednji dan života u Sarajevu". U prijatnom domu dr Vlada Kojovića i njegove supruge Vere, zajedno sa Mustafom Pamukom i Neđom Lakićem, otpevao sam poslednju pesmu, podelio poslednju radost, naživeo se poslednjeg veselja i konačno izgubio poslednju nadu. Već sutradan iz Sarajeva je nestao Neđo Lakić, a sad je visoki funkcioner srpskog naroda, od tada nisam video Mustafu Pamuka; on je sada visoki funkcioner svog naroda. Trebalo je da prođu samo dan i noć da Mustafa i Neđo počnu umesto zdravica da razmenjuju tanad i granate. Negde od padina Trebevića dopire usamljen pucanj, a onda kratak rafal, kao da nije s druge strane fronta. Svejedno, svi mi ovde i oni tamo stalno smo na nišanu, bedni, osiromašeni, izgladneli i zakrvavljeni, između nas je ponor zla, a nismo ništa drugo do masa bivših pokretnih senki u kojima tupo i lenjo odzvanjaju poslednji udari života. Bez obzira na trenutno udobne i bezbedne bunkere iz kojih Mustafa Pamuk i Neđo Lakić učestvuju u upravljanju našim sudbinama i doziraju razarajuću mržnju, i oni su na nišanu, ovde svako, kad-tad, dođe na nišan. Brzim pogledima posmatram Aliju Izetbegovića i, čini mi se, shvatam šta je hteo definicijom da "Musliman uglavnom ne postoji kao jedinka. Ako hoće da živi i opstoji kao Musliman, on mora stvarati zajednicu, sredinu, poredak. On mora izmijeniti svijet ili će sam biti izmijenjen. Povijest ne poznaje nijedan istinski islamski pokret koji nije istovremeno bio i politički pokret. To je stoga što je islam vjera, ali je istovremeno i jedna filozofija, jedan moral, jedan poredak stvari, jedan stil, jedna atmosfera - jednom riječju, jedan integralan način života. Ne može se islamski vjerovati, a neislamski raditi, privređivati, zabavljati se, vladati". Prve zvanice napuštaju salon i krećem za njima. Bajram je. Zabeležiću da je današnji najveći muslimanski praznik mirniji od prethodnih dana, kao predah za učvršćivanje novog poretka. No, možda će već sutra sve iznova da bukne, da plane, jer, "ko se digne protiv islama, neće poželjeti ništa osim mržnje i otpora". Ako je Bog, uistinu, samo jedan, a različiti njegovi proroci i poslanici na zemlji, moje prisustvo ovom svečanom skupu, kao predstavnika jedinog srpskog udruženja u gradu, jeste u slavu tog jedinog Boga i njegovog prizivanja. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.