Крвава кошуља сарајевска (16)

Српско добротворно друштво смјестило се у влажне, мрачне и хладне просторије зграде коју су из темеља потресле гранате. Долази оронули, преплашени свијет, најчешће жене и свака је имала своје вријеме плача. Предсједник управног одбора Друштва стиже рано да прво избрише пријетеће графите "србоћетницима", исписане на вратима и по зидовима. Тако сваког јутра

Недеља, 21. марта 1993. У центру града, у главној улици у просторијама некад познатог предузећа за увоз и дистрибуцију филмова, сместила се управа српског добротворног друштва. Члан управе, Ђорђе Радовић, пре рата је закупио три просторије за своју фирму и сада их уступио у хуманитарне сврхе. Просторије су хладне, мрачне и влажне. Неколико граната из темеља је потресло зграду, са разваљеног крова, у једном делу, цури вода од снега што се отапа. Од првог дана долази све више света, оронулог, рањаваног, преживелог само толико да може да умре; долазе најчешће жене, свака је имала своје време за плач. И сви нешто траже, моле, прете. Највише их жели да оде, мада је, колико и мени, отићи некуд и живети безбрижно и пријатно, изгледало тако немогуће. Дозлогрдила ова несхватљиво блиска туђина. Међу овим измученим и ожалошћеним светом, престрашеним и обезнађеним, чинило ми се да моје патње и нису вредне помена. Долазим у просторије врло рано, избришем "пријатељске" поруке по улазним вратима и влажним зидовима. Графитописац има креду у боји, па ми није тешко, пре него дође ионако престрашен свет, да избришем влажном крпом поруге, псовке и претње "србоћетницима". Док сам јутрос брисао претеће поруке, уз степенице се, нечујно, попела лепа жена, од којих тридесет година. Имала је подрезану, лавље-жуту косу и била је вешто нашминкана. дошла је, каже, да се распита да ли постоје неки тајни канали којима се може извући из града, у којему је несретним случајем остала, а да су јој муж и трогодишње дете на време побегли и да су у Бечу. Заплакала је и сузе су, расквасивши шминку, направиле трагове на лицу. Не умем да објасним зашто нисам веровао овој жени, и зашто је мојом главом прохујала мисао да сузе лепе жене често значе више замку него плач. Стајала је изненађена мојим ћутањем, бар колико и ја њеним питањем. Већ су пристигли први несрећници и почех међу измученим и застрашеним лицима да тражим оне који се, можда, баве подлим и идиотским занатом само да би преживели и привремено заштитили свој бедни и голи живот. Aли беху то они несуђени путници, или претежно они, што су још у новембру прошле године, узалудно ишчекивали, пуних пет дана и пет ноћи, аутобусе који су их требали одвести на другу страну фронта. Необјашњиво неправедан према пристиглом свету, тако ми је то изгледало у тренутку, осетих се постиђен и хтедох да свима будем на услузи, насмеших се, поздрављам се с њима, а лепа жена, још уплакана, нечујно, како је дошла, сиђе низ степенице и изгуби се из мог видокруга. Уторак, 23. марта 1993. Пролеће је, човек пожели прошетати улицама, удисати пролеће у ваздуху, посматрати људе, гледати лепе жене, читати новине и седети у кафани. Узалуд! Ништа није ни по мојој жељи ни по мојој вољи. Више не верујем да се свет, без обзира на то шта се на планети дешавало, креће по неким законитостима прогреса. Пео сам се благом стрмином према стану моје сестре и изненади ме миран, питом глас, старачки, Богдана Максимовића. Једва је помицао своје тешке, рањене ноге, а хтео је, тако ми се чинило, да делује као човек који ћутке подноси и своју и туђу несрећу. Некада спортиста, угледан спортски радник и професор на Факултету за физичку културу, данас је само симбол болне трагедије једне генерације која је волела и живела живот, која је мислила да зна шта хоће. Једва сам разумео шта жели. Да би преживео, ваљда, постао је активиста удружења ампутираца у овом рату, даје ми неколико замолница да поделим "добрим људима да удијеле шта могу", како рече. Отетура полако, највише сличан скором покојнику каквих је пун овај град. Читаво поподне копао сам некаквом железном шипком, уместо мотиком, део парка испред стана моје сестре. Побунио се комшија, јер ће му, можда кроз растреситу земљу ући влага у гаражу. Ипак, уредили смо око три квадратна метра земље у коју смо посадили мало репе, мало блитве и неколико главица лука које нам је у пакету послало наше дете. Био сам веома уморан од копања. Болеле су ме и руке, и леђа, и рамена, а дланови су ме ужасно пекли. Увече се са нама опростила Мирела Барбалић, службено је отпутовала у Загреб. Прије неколико дана отпутовао је и др Берислав Топић. Хрвати овде заиста умеју да обезбеде и искористе привилегије, обично оду на службени пут и више се не враћају празном животу у овом граду. Или знају, односно наслућују нешто што ћу сазнати тек када се деси. Среда, 24. марта 1993. У пространом салону Председништва Републике Босне и Херцеговине, у средини, стајао је Aлија Изетбеговић са намештеним осмехом око дрхтавих усана, као да је сам Бог одредио и где ће стати и како ће изгледати у овом узвишеном тренутку, а сви остали, као партнери у сенци који савршено прате и разумеју и жеље и захтјеве врховног команданта, правили су круг око њега, што је подсећало на светачки ореол. Сви су деловали самоуверено као људи од заслуга, који знају где им је место, одавно су формирали чврсте ставове, знају непорециве истине иза којих им је безбедно и лагодно, а све то поправља далеке, историјске слике о моћи. Не знам шта су осећали људи док су прилазили шефу нове, међународно признате државе, пружајући му руку и изражавајући честитке. Изгледали су, или се мени чинило, по покретима и осмеху, као победници који су дошли да му се диве, да се захвале за све што је урадио за њих, а при томе свесни да он зна шта они чине за њега. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.