Krvava košulja sarajevska (16)

Srpsko dobrotvorno društvo smjestilo se u vlažne, mračne i hladne prostorije zgrade koju su iz temelja potresle granate. Dolazi oronuli, preplašeni svijet, najčešće žene i svaka je imala svoje vrijeme plača. Predsjednik upravnog odbora Društva stiže rano da prvo izbriše prijeteće grafite "srboćetnicima", ispisane na vratima i po zidovima. Tako svakog jutra

Nedelja, 21. marta 1993. U centru grada, u glavnoj ulici u prostorijama nekad poznatog preduzeća za uvoz i distribuciju filmova, smestila se uprava srpskog dobrotvornog društva. Član uprave, Đorđe Radović, pre rata je zakupio tri prostorije za svoju firmu i sada ih ustupio u humanitarne svrhe. Prostorije su hladne, mračne i vlažne. Nekoliko granata iz temelja je potreslo zgradu, sa razvaljenog krova, u jednom delu, curi voda od snega što se otapa. Od prvog dana dolazi sve više sveta, oronulog, ranjavanog, preživelog samo toliko da može da umre; dolaze najčešće žene, svaka je imala svoje vreme za plač. I svi nešto traže, mole, prete. Najviše ih želi da ode, mada je, koliko i meni, otići nekud i živeti bezbrižno i prijatno, izgledalo tako nemoguće. Dozlogrdila ova neshvatljivo bliska tuđina. Među ovim izmučenim i ožalošćenim svetom, prestrašenim i obeznađenim, činilo mi se da moje patnje i nisu vredne pomena. Dolazim u prostorije vrlo rano, izbrišem "prijateljske" poruke po ulaznim vratima i vlažnim zidovima. Grafitopisac ima kredu u boji, pa mi nije teško, pre nego dođe ionako prestrašen svet, da izbrišem vlažnom krpom poruge, psovke i pretnje "srboćetnicima". Dok sam jutros brisao preteće poruke, uz stepenice se, nečujno, popela lepa žena, od kojih trideset godina. Imala je podrezanu, lavlje-žutu kosu i bila je vešto našminkana. došla je, kaže, da se raspita da li postoje neki tajni kanali kojima se može izvući iz grada, u kojemu je nesretnim slučajem ostala, a da su joj muž i trogodišnje dete na vreme pobegli i da su u Beču. Zaplakala je i suze su, raskvasivši šminku, napravile tragove na licu. Ne umem da objasnim zašto nisam verovao ovoj ženi, i zašto je mojom glavom prohujala misao da suze lepe žene često znače više zamku nego plač. Stajala je iznenađena mojim ćutanjem, bar koliko i ja njenim pitanjem. Već su pristigli prvi nesrećnici i počeh među izmučenim i zastrašenim licima da tražim one koji se, možda, bave podlim i idiotskim zanatom samo da bi preživeli i privremeno zaštitili svoj bedni i goli život. Ali behu to oni nesuđeni putnici, ili pretežno oni, što su još u novembru prošle godine, uzaludno iščekivali, punih pet dana i pet noći, autobuse koji su ih trebali odvesti na drugu stranu fronta. Neobjašnjivo nepravedan prema pristiglom svetu, tako mi je to izgledalo u trenutku, osetih se postiđen i htedoh da svima budem na usluzi, nasmeših se, pozdravljam se s njima, a lepa žena, još uplakana, nečujno, kako je došla, siđe niz stepenice i izgubi se iz mog vidokruga. Utorak, 23. marta 1993. Proleće je, čovek poželi prošetati ulicama, udisati proleće u vazduhu, posmatrati ljude, gledati lepe žene, čitati novine i sedeti u kafani. Uzalud! Ništa nije ni po mojoj želji ni po mojoj volji. Više ne verujem da se svet, bez obzira na to šta se na planeti dešavalo, kreće po nekim zakonitostima progresa. Peo sam se blagom strminom prema stanu moje sestre i iznenadi me miran, pitom glas, starački, Bogdana Maksimovića. Jedva je pomicao svoje teške, ranjene noge, a hteo je, tako mi se činilo, da deluje kao čovek koji ćutke podnosi i svoju i tuđu nesreću. Nekada sportista, ugledan sportski radnik i profesor na Fakultetu za fizičku kulturu, danas je samo simbol bolne tragedije jedne generacije koja je volela i živela život, koja je mislila da zna šta hoće. Jedva sam razumeo šta želi. Da bi preživeo, valjda, postao je aktivista udruženja amputiraca u ovom ratu, daje mi nekoliko zamolnica da podelim "dobrim ljudima da udijele šta mogu", kako reče. Otetura polako, najviše sličan skorom pokojniku kakvih je pun ovaj grad. Čitavo popodne kopao sam nekakvom železnom šipkom, umesto motikom, deo parka ispred stana moje sestre. Pobunio se komšija, jer će mu, možda kroz rastresitu zemlju ući vlaga u garažu. Ipak, uredili smo oko tri kvadratna metra zemlje u koju smo posadili malo repe, malo blitve i nekoliko glavica luka koje nam je u paketu poslalo naše dete. Bio sam veoma umoran od kopanja. Bolele su me i ruke, i leđa, i ramena, a dlanovi su me užasno pekli. Uveče se sa nama oprostila Mirela Barbalić, službeno je otputovala u Zagreb. Prije nekoliko dana otputovao je i dr Berislav Topić. Hrvati ovde zaista umeju da obezbede i iskoriste privilegije, obično odu na službeni put i više se ne vraćaju praznom životu u ovom gradu. Ili znaju, odnosno naslućuju nešto što ću saznati tek kada se desi. Sreda, 24. marta 1993. U prostranom salonu Predsedništva Republike Bosne i Hercegovine, u sredini, stajao je Alija Izetbegović sa nameštenim osmehom oko drhtavih usana, kao da je sam Bog odredio i gde će stati i kako će izgledati u ovom uzvišenom trenutku, a svi ostali, kao partneri u senci koji savršeno prate i razumeju i želje i zahtjeve vrhovnog komandanta, pravili su krug oko njega, što je podsećalo na svetački oreol. Svi su delovali samouvereno kao ljudi od zasluga, koji znaju gde im je mesto, odavno su formirali čvrste stavove, znaju neporecive istine iza kojih im je bezbedno i lagodno, a sve to popravlja daleke, istorijske slike o moći. Ne znam šta su osećali ljudi dok su prilazili šefu nove, međunarodno priznate države, pružajući mu ruku i izražavajući čestitke. Izgledali su, ili se meni činilo, po pokretima i osmehu, kao pobednici koji su došli da mu se dive, da se zahvale za sve što je uradio za njih, a pri tome svesni da on zna šta oni čine za njega. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.