Крвава кошуља сарајевска (15)

Дозлогрдило му шапутање с пријатељима, док шапће, осјећа се као талац и заробљеник, прича професор Чабак, одлучан да нешто учини за свој чемерни народ. Чини му се да би могли заједно радити, сугерише имењаку да размисли још данас. Тога дана одржава се скупштина српског добротворног друштва на коме треба да се изабере руководство. Добијена је сагласност Пала, нека имена су прецртана

У наш стан улетела је Николина супруга Мирела, насмејана, скрштених руку, достојанствено уздигнуте главе на дугом врату, напућених усана, спремна да саопшти добру вест. Као функционер нове власти, ускоро ће на службени пут у Загреб. Никола се исправио, изгледао је исто онако као што је морао изгледати човек који је добио високу премију на лутрији. Скиде гитару наше девојчице, прашњаву и заборављену, лепо засвира, и то је први пут да одзвањају акорди у нашем стану од кад је Јелена отпутовала. Завидим својој комшиници што ће се чути и видети са својом децом. Шалимо се што њено путовање у нову државу неће бити једноставно, не можемо да оценимо куда све воде путеви до Загреба, јер је Хрватска добрим делом исцепана. "Наш народ каже да пас који уједа носи раздерану кожу", рекох, а Мирела не реагује, што ме је изненадило. Отишле су наше комшије, а Никола је умео да унесе много срдачности у свој поздрав и стисак руке. "Да ли ћемо ми, икада, моћи из овог града?", пита моја супруга, а не знам шта да јој кажем. Данашњу годишњицу нити ко помиње нити ће је обележити. Тачно пре годину дана, 108. славонско-бродска бригада Збора народне гарде Републике Хрватске упала је у Босански Брод, чиме практично почиње рат у Босни и Херцеговини. На моју несрећу, касно сам то схватио, као што сам лоше процењивао и друге догађаје. Не могу да се не сетим Сијековца, и остаје ми само да то забележим. Уторак, 9. марта 1993. После два и по месеца излазим из свог стана. Град ми изгледа нем и мртав. Између зграда шири се тишина и потпуна празнина широком улицом. Куће и улице не чине град. Људи које сам волео негде су ишчезли или не подсећају на оне које сам познавао. Града моје младости неће ни бити. Треба га, једноставно, заборавити, као што се жели потиснути срамота. На главној улици сусрећем ужурбане војнике и беспомоћне и изгубљене пролазнике који су тумарали без икаквог циља. Видео сам доста људских костура како се једва клате у прљавој одећи и јаднике на штакама, без ноге и без руке. Обрадовах се кад приметих Вељка Чабака на договореном месту. Уместо на Економски факултет, где се, зачудо, може добити кафа, пошли смо његовој кући. Уз добро пиће, на које сам био заборавио од када је почео рат, сазнао сам да је Чабак сам у Сарајеву и да је његова бројна породица у иностранству и у Београду. "Нећу пред тобом да прикривам, мој план је да одрадимо нешто за овај чемерни народ и да искористим згодну прилику, да побјегнем из овог града", прича ми Чабак. "Дозлогрдило ми шапутање са пријатељима, а све док шапћем, ја сам талац и заточеник. Размисли још данас, чини ми се да бисмо могли заједно радити. Не залијећеш се, то ми се допада, а, Богами, ја се понекада залетим." Поподне је поново долазио Момир Јунгић. Одмах с врата ме упитао: "Хоћеш ли за мјесец дана да посјетиш ћерку?" Завалио се у седиште, самоуверен и одређен, наставља: "Ево списка руководства 'Добротвора'. Добили смо сагласност и са Пала, неке су прецртали." Посматрам га док испијамо кафу, заинтригирао ме првим питањем. "Ко ми гарантује да ћу за мјесец дана изићи из града?", питам. "Aко кажеш да сам те ишта у животу преварио, немој ми вјеровати. Уосталом, ти имаш и дио породице овдје. Aко си одлучан да напустите овај град, ја не видим боље рјешење. Твој дефинитиван одговор морам знати данас." Пристао сам. Показујем Јунгићу књигу кинеске филозофије коју смо Мишо Вемић и ја добили у пакету од Вемићеве супруге Десе да прекратимо дуге и хладне сарајевске ноћи. Написала нам је као посвету, а можда и опомену, "да је човек увек сам осим кад помаже другима". Вече смо провели са комшиницом Хајром. Њен супруг Бакир дошао из Соколовић колоније, претрчавши аеродромску писту. Он је фотограф и добро му иде посао: за војне легитимације и успомене "из ослободилачког рата", сви желе фотографије. "Има још Срба у Соколовић колонији", прича Хајра. "Бакир ми је рекао да их нема много, али да живе мирно и да их нико не дира. Добро им је. Они копају ровове и поправљају кровове", и не трепну наша комшиница. Од данас су битно поправљени услови нашег живота. У стану моје сестре инсталирали смо лимену пећ "бубњару". На Вемићевој тераси пронашли смо гумено црево које је некада служило за залевање цвећа и расхлађивање терасе, а од данас је плиновод, накачен на инсталације њеног суседа. Уместо вентила за плин, послужила је чесма из нашег стана, а горионик је нека зарђала цев, грубо савијена и избушена ексерима. Сулунар смо провукли кроз прозор без стакала. На том сулунару данас смо испекли хлеб. A у стану је као у сауни, отопили смо залеђене кости. Петак, 12. марта 1993. У бившем Камерном театру, сада просторијама хрватског друштва "Напредак", одржана је скупштина српског добротворног друштва. Можда ја нисам све добро видео и разумео, али ми се, док сам седео са Владом Којовићем и заклањао се од провоцирајућег телевизијског светла, чинило да је, с једне стране, седела група "званичних Срба и Срба по професији", а с друге стране обичан свет, малобројан и збуњен. У лоше изрежираној представи сви су успели да ћуте, чак ни моћни радио и телевизија нису имали шта да обавесте осим да је председник скупштине Српског добротворног друштва "Добротвор" професор Вељко Чабак, а председник Управног одбора Вељко Којовић. Тешио сам се да све има своју цену. A толико сам желео да видим дете и мајку. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.