Krvava košulja sarajevska (15)

Dozlogrdilo mu šaputanje s prijateljima, dok šapće, osjeća se kao talac i zarobljenik, priča profesor Čabak, odlučan da nešto učini za svoj čemerni narod. Čini mu se da bi mogli zajedno raditi, sugeriše imenjaku da razmisli još danas. Toga dana održava se skupština srpskog dobrotvornog društva na kome treba da se izabere rukovodstvo. Dobijena je saglasnost Pala, neka imena su precrtana

U naš stan uletela je Nikolina supruga Mirela, nasmejana, skrštenih ruku, dostojanstveno uzdignute glave na dugom vratu, napućenih usana, spremna da saopšti dobru vest. Kao funkcioner nove vlasti, uskoro će na službeni put u Zagreb. Nikola se ispravio, izgledao je isto onako kao što je morao izgledati čovek koji je dobio visoku premiju na lutriji. Skide gitaru naše devojčice, prašnjavu i zaboravljenu, lepo zasvira, i to je prvi put da odzvanjaju akordi u našem stanu od kad je Jelena otputovala. Zavidim svojoj komšinici što će se čuti i videti sa svojom decom. Šalimo se što njeno putovanje u novu državu neće biti jednostavno, ne možemo da ocenimo kuda sve vode putevi do Zagreba, jer je Hrvatska dobrim delom iscepana. "Naš narod kaže da pas koji ujeda nosi razderanu kožu", rekoh, a Mirela ne reaguje, što me je iznenadilo. Otišle su naše komšije, a Nikola je umeo da unese mnogo srdačnosti u svoj pozdrav i stisak ruke. "Da li ćemo mi, ikada, moći iz ovog grada?", pita moja supruga, a ne znam šta da joj kažem. Današnju godišnjicu niti ko pominje niti će je obeležiti. Tačno pre godinu dana, 108. slavonsko-brodska brigada Zbora narodne garde Republike Hrvatske upala je u Bosanski Brod, čime praktično počinje rat u Bosni i Hercegovini. Na moju nesreću, kasno sam to shvatio, kao što sam loše procenjivao i druge događaje. Ne mogu da se ne setim Sijekovca, i ostaje mi samo da to zabeležim. Utorak, 9. marta 1993. Posle dva i po meseca izlazim iz svog stana. Grad mi izgleda nem i mrtav. Između zgrada širi se tišina i potpuna praznina širokom ulicom. Kuće i ulice ne čine grad. Ljudi koje sam voleo negde su iščezli ili ne podsećaju na one koje sam poznavao. Grada moje mladosti neće ni biti. Treba ga, jednostavno, zaboraviti, kao što se želi potisnuti sramota. Na glavnoj ulici susrećem užurbane vojnike i bespomoćne i izgubljene prolaznike koji su tumarali bez ikakvog cilja. Video sam dosta ljudskih kostura kako se jedva klate u prljavoj odeći i jadnike na štakama, bez noge i bez ruke. Obradovah se kad primetih Veljka Čabaka na dogovorenom mestu. Umesto na Ekonomski fakultet, gde se, začudo, može dobiti kafa, pošli smo njegovoj kući. Uz dobro piće, na koje sam bio zaboravio od kada je počeo rat, saznao sam da je Čabak sam u Sarajevu i da je njegova brojna porodica u inostranstvu i u Beogradu. "Neću pred tobom da prikrivam, moj plan je da odradimo nešto za ovaj čemerni narod i da iskoristim zgodnu priliku, da pobjegnem iz ovog grada", priča mi Čabak. "Dozlogrdilo mi šaputanje sa prijateljima, a sve dok šapćem, ja sam talac i zatočenik. Razmisli još danas, čini mi se da bismo mogli zajedno raditi. Ne zalijećeš se, to mi se dopada, a, Bogami, ja se ponekada zaletim." Popodne je ponovo dolazio Momir Jungić. Odmah s vrata me upitao: "Hoćeš li za mjesec dana da posjetiš ćerku?" Zavalio se u sedište, samouveren i određen, nastavlja: "Evo spiska rukovodstva 'Dobrotvora'. Dobili smo saglasnost i sa Pala, neke su precrtali." Posmatram ga dok ispijamo kafu, zaintrigirao me prvim pitanjem. "Ko mi garantuje da ću za mjesec dana izići iz grada?", pitam. "Ako kažeš da sam te išta u životu prevario, nemoj mi vjerovati. Uostalom, ti imaš i dio porodice ovdje. Ako si odlučan da napustite ovaj grad, ja ne vidim bolje rješenje. Tvoj definitivan odgovor moram znati danas." Pristao sam. Pokazujem Jungiću knjigu kineske filozofije koju smo Mišo Vemić i ja dobili u paketu od Vemićeve supruge Dese da prekratimo duge i hladne sarajevske noći. Napisala nam je kao posvetu, a možda i opomenu, "da je čovek uvek sam osim kad pomaže drugima". Veče smo proveli sa komšinicom Hajrom. Njen suprug Bakir došao iz Sokolović kolonije, pretrčavši aerodromsku pistu. On je fotograf i dobro mu ide posao: za vojne legitimacije i uspomene "iz oslobodilačkog rata", svi žele fotografije. "Ima još Srba u Sokolović koloniji", priča Hajra. "Bakir mi je rekao da ih nema mnogo, ali da žive mirno i da ih niko ne dira. Dobro im je. Oni kopaju rovove i popravljaju krovove", i ne trepnu naša komšinica. Od danas su bitno popravljeni uslovi našeg života. U stanu moje sestre instalirali smo limenu peć "bubnjaru". Na Vemićevoj terasi pronašli smo gumeno crevo koje je nekada služilo za zalevanje cveća i rashlađivanje terase, a od danas je plinovod, nakačen na instalacije njenog suseda. Umesto ventila za plin, poslužila je česma iz našeg stana, a gorionik je neka zarđala cev, grubo savijena i izbušena ekserima. Sulunar smo provukli kroz prozor bez stakala. Na tom sulunaru danas smo ispekli hleb. A u stanu je kao u sauni, otopili smo zaleđene kosti. Petak, 12. marta 1993. U bivšem Kamernom teatru, sada prostorijama hrvatskog društva "Napredak", održana je skupština srpskog dobrotvornog društva. Možda ja nisam sve dobro video i razumeo, ali mi se, dok sam sedeo sa Vladom Kojovićem i zaklanjao se od provocirajućeg televizijskog svetla, činilo da je, s jedne strane, sedela grupa "zvaničnih Srba i Srba po profesiji", a s druge strane običan svet, malobrojan i zbunjen. U loše izrežiranoj predstavi svi su uspeli da ćute, čak ni moćni radio i televizija nisu imali šta da obaveste osim da je predsednik skupštine Srpskog dobrotvornog društva "Dobrotvor" profesor Veljko Čabak, a predsednik Upravnog odbora Veljko Kojović. Tešio sam se da sve ima svoju cenu. A toliko sam želeo da vidim dete i majku. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.