Крвава кошуља сарајевска (14)

Болесно и опасно вријеме, ружне и тужне вијести, смрт тројице пријатеља, родитељи забринути за судбину дјеце која су некако успјела да се извуку из Сарајева. Познаница Хајра жали се да јој је обијен стан док је била код пријатеља у посјети. Заклела би се да је то чињено намјерно, само зато што се дружи с Којовићима. Има, вели поганог свијета, далеко му кућа од моје

Уторак 23. фебруара 1993. Прича о српском добротвором друштву се наставља, али то више није у стилу професора у пензији Чабака, који понекад каже и покоју провокативну реченицу, свјестан да посао није обавио како је желио и да ће због тога опет доћи. Истога дана слиједи и посјета старог познаника, чија је ријеч била другачија - директна и помало ултимативна: Поподне је долазио и Момир Јунгић, стари познаник, који самим тим није имао потребе да околиши. Он није објашњавао, није предлагао, он је захтевао. Узалудни су били моји аргументи, да два месеца нисам прекорачио кућни праг, да ме болест и поломљена ребра још увек везују само за кућу, да сам омршавео двадесет и пет килограма и да не могу низ степенице, а камоли уз степенице. "Човјек има хиљаду начина да изда свој народ", рече на крају неодмерено и грубо, да сам пожелео да га изгурам из стана у којем је пио кафу и пушио цигарету. Од данашњих посетилаца сазнао сам и тужне вести. Тројице мојих познаника и пријатеља више нема међу живима: Драго Ичагић разнесен гранатом испред куће у којој је становао; Петко Плазачић (онај из школских уџбеника, што је био командант Прве партизанске пионирске бригаде), погођен је снајперским хицем у Немањиној улици, ваљда из неба, није могло другачије; инжењер Милановић, пронађен мртав код Врбање моста, хтео човек да пређе на српску страну. Среда, 24. фебруара 1993. Бледа и уплашена, први пут је такву видим, дотрчала је Хајра Кисељаковић. Тек што је отишла, после уобичајене вечерње седељке, вратила се да нам каже да јој је, док је седела код нас, обијен и испретуран стан. Наравно, светла нема, и не зна још шта се, у ствари, све издешавало, па полазимо с њом, моја супруга и ја. Не крије Хајра своју сумњу да је то неко, а она би се заклела ко је, намерно, да би је казнио, провалио врата, јер се дружи с Којовићима. Поган милет, говори Хајра и наставља: "Тешко ми је, али морам вам рећи. Не дај Боже, да се шта деси, а могло би, свашта се прича, ја вам не бих смјела помоћи. Имам два сина, једном је седамнаест, а другом петнаест година, осветили би ми се. Има погана свијета, има их који више личе на ђаволове слуге него на свете ратнике. Далеко им кућа од моје." Уторак, 2. марта 1993. Након болесног дана, дуге сенке вечери брзо су овладале градом. Била је скоро поноћ. Распламсала се ватра у нашој пећи; догоревају последње цепанице и последње школске књиге наше девојчице које је брижно чувала и уредно слагала у витрине и плакаре. Вани се растворили облаци и плаховито пљушти киша по снежним површинама. На Вемићевој тераси, где смо раније одсекли део олука, брзо смо напунили суђе кишницом. Сад легли по поду, поред пећи, па сушимо косу и мокру одећу, али и да се одморимо. Читав дан водио сам, готово, јалове разговоре са Браном Крстићем, Милорадом Крунићем и Владом Којовићем. По подне је поново долазио Вељко Чабак. Сви ови људи, озбиљни и храбри, избачени из своје животне колотечине, деловали су, ипак, жалосно, мрзовољно и разочарани. Заправо, такви и нису могли да примете смешне атрибуте које су користили за убеђивање. Вељко Чабак, како се показало, био је изразито симпатичан човек. Са својим малим брковима, духовитим, ироничним очима, понекад изгледа површно и неозбиљно, а онда, опет, као мудар и видовит који унапред зна шта ће се збити и какве непријатне последице настати. "Најгоре је ћутати у властитом окову, у својој љуштури", прича Чабак, прекоревајући се за властити усуд и несрећу свог народа. "Човјек нема другог избора него да нешто покушава, па и онда када не вјерује у успјех онога што чини." И даље ћутим, али, на неки начин, осећам како почињу да ме занимају ови људи и ово о чему говоре. Примећује то стари професор и онако, за себе, процеди: "Кад се громада леда једном почне отапати, нико то више не може зауставити." Док је мој посетилац, храмајући, силазио нашом стрмом улицом, са сићушним гелером у стопалу, није ни примећивао како сунце, црвено попут крви, нестаје на западу; и како поред њега, уз улицу, врве војници, вичући вуку своја тела и лако оружје, некако озарени као после добро обављеног посла. Данас смо из новина, које је донела Мирела Барбалић, сазнали да је наша комшиница из сутерена, Хиба Дураковић, умрла и сахрањена. Ни смрт није више као што је некад била. Четвртак, 4. марта 1993. Тек што је прошло подне, дошао је Никола Барбалић, да нас позове да на његовој пећи угријемо ручак. Моја супруга, забринута што од своје девојчице дуго није добила писмо, прво пита за Мају и Ивана. "Не знам шта је боље, имати или не имати вијести о дјеци у овом усраном свијету", процеди комшија. Он је, заиста, тешко преболевао мучне дане без своје деце, а вест коју је управо примио, да се његова петнаестогодишња ћерка поново пресељава из Загреба у Сплит, а можда ће и у Француску, посекла га је као све далеке неизвесности овог рата. Страховао је како ће његова девојчица поднети сва искушења избегличког живота, а сама. Ставих му руку на раме, он одмахну главом и загњури је међу руке. Могао сам замислити шта и колико га мучи. Ћутали смо, дуго смо ћутали. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.