Krvava košulja sarajevska (14)

Bolesno i opasno vrijeme, ružne i tužne vijesti, smrt trojice prijatelja, roditelji zabrinuti za sudbinu djece koja su nekako uspjela da se izvuku iz Sarajeva. Poznanica Hajra žali se da joj je obijen stan dok je bila kod prijatelja u posjeti. Zaklela bi se da je to činjeno namjerno, samo zato što se druži s Kojovićima. Ima, veli poganog svijeta, daleko mu kuća od moje

Utorak 23. februara 1993. Priča o srpskom dobrotvorom društvu se nastavlja, ali to više nije u stilu profesora u penziji Čabaka, koji ponekad kaže i pokoju provokativnu rečenicu, svjestan da posao nije obavio kako je želio i da će zbog toga opet doći. Istoga dana slijedi i posjeta starog poznanika, čija je riječ bila drugačija - direktna i pomalo ultimativna: Popodne je dolazio i Momir Jungić, stari poznanik, koji samim tim nije imao potrebe da okoliši. On nije objašnjavao, nije predlagao, on je zahtevao. Uzaludni su bili moji argumenti, da dva meseca nisam prekoračio kućni prag, da me bolest i polomljena rebra još uvek vezuju samo za kuću, da sam omršaveo dvadeset i pet kilograma i da ne mogu niz stepenice, a kamoli uz stepenice. "Čovjek ima hiljadu načina da izda svoj narod", reče na kraju neodmereno i grubo, da sam poželeo da ga izguram iz stana u kojem je pio kafu i pušio cigaretu. Od današnjih posetilaca saznao sam i tužne vesti. Trojice mojih poznanika i prijatelja više nema među živima: Drago Ičagić raznesen granatom ispred kuće u kojoj je stanovao; Petko Plazačić (onaj iz školskih udžbenika, što je bio komandant Prve partizanske pionirske brigade), pogođen je snajperskim hicem u Nemanjinoj ulici, valjda iz neba, nije moglo drugačije; inženjer Milanović, pronađen mrtav kod Vrbanje mosta, hteo čovek da pređe na srpsku stranu. Sreda, 24. februara 1993. Bleda i uplašena, prvi put je takvu vidim, dotrčala je Hajra Kiseljaković. Tek što je otišla, posle uobičajene večernje sedeljke, vratila se da nam kaže da joj je, dok je sedela kod nas, obijen i ispreturan stan. Naravno, svetla nema, i ne zna još šta se, u stvari, sve izdešavalo, pa polazimo s njom, moja supruga i ja. Ne krije Hajra svoju sumnju da je to neko, a ona bi se zaklela ko je, namerno, da bi je kaznio, provalio vrata, jer se druži s Kojovićima. Pogan milet, govori Hajra i nastavlja: "Teško mi je, ali moram vam reći. Ne daj Bože, da se šta desi, a moglo bi, svašta se priča, ja vam ne bih smjela pomoći. Imam dva sina, jednom je sedamnaest, a drugom petnaest godina, osvetili bi mi se. Ima pogana svijeta, ima ih koji više liče na đavolove sluge nego na svete ratnike. Daleko im kuća od moje." Utorak, 2. marta 1993. Nakon bolesnog dana, duge senke večeri brzo su ovladale gradom. Bila je skoro ponoć. Rasplamsala se vatra u našoj peći; dogorevaju poslednje cepanice i poslednje školske knjige naše devojčice koje je brižno čuvala i uredno slagala u vitrine i plakare. Vani se rastvorili oblaci i plahovito pljušti kiša po snežnim površinama. Na Vemićevoj terasi, gde smo ranije odsekli deo oluka, brzo smo napunili suđe kišnicom. Sad legli po podu, pored peći, pa sušimo kosu i mokru odeću, ali i da se odmorimo. Čitav dan vodio sam, gotovo, jalove razgovore sa Branom Krstićem, Miloradom Krunićem i Vladom Kojovićem. Po podne je ponovo dolazio Veljko Čabak. Svi ovi ljudi, ozbiljni i hrabri, izbačeni iz svoje životne kolotečine, delovali su, ipak, žalosno, mrzovoljno i razočarani. Zapravo, takvi i nisu mogli da primete smešne atribute koje su koristili za ubeđivanje. Veljko Čabak, kako se pokazalo, bio je izrazito simpatičan čovek. Sa svojim malim brkovima, duhovitim, ironičnim očima, ponekad izgleda površno i neozbiljno, a onda, opet, kao mudar i vidovit koji unapred zna šta će se zbiti i kakve neprijatne posledice nastati. "Najgore je ćutati u vlastitom okovu, u svojoj ljušturi", priča Čabak, prekorevajući se za vlastiti usud i nesreću svog naroda. "Čovjek nema drugog izbora nego da nešto pokušava, pa i onda kada ne vjeruje u uspjeh onoga što čini." I dalje ćutim, ali, na neki način, osećam kako počinju da me zanimaju ovi ljudi i ovo o čemu govore. Primećuje to stari profesor i onako, za sebe, procedi: "Kad se gromada leda jednom počne otapati, niko to više ne može zaustaviti." Dok je moj posetilac, hramajući, silazio našom strmom ulicom, sa sićušnim gelerom u stopalu, nije ni primećivao kako sunce, crveno poput krvi, nestaje na zapadu; i kako pored njega, uz ulicu, vrve vojnici, vičući vuku svoja tela i lako oružje, nekako ozareni kao posle dobro obavljenog posla. Danas smo iz novina, koje je donela Mirela Barbalić, saznali da je naša komšinica iz suterena, Hiba Duraković, umrla i sahranjena. Ni smrt nije više kao što je nekad bila. Četvrtak, 4. marta 1993. Tek što je prošlo podne, došao je Nikola Barbalić, da nas pozove da na njegovoj peći ugrijemo ručak. Moja supruga, zabrinuta što od svoje devojčice dugo nije dobila pismo, prvo pita za Maju i Ivana. "Ne znam šta je bolje, imati ili ne imati vijesti o djeci u ovom usranom svijetu", procedi komšija. On je, zaista, teško prebolevao mučne dane bez svoje dece, a vest koju je upravo primio, da se njegova petnaestogodišnja ćerka ponovo preseljava iz Zagreba u Split, a možda će i u Francusku, posekla ga je kao sve daleke neizvesnosti ovog rata. Strahovao je kako će njegova devojčica podneti sva iskušenja izbegličkog života, a sama. Stavih mu ruku na rame, on odmahnu glavom i zagnjuri je među ruke. Mogao sam zamisliti šta i koliko ga muči. Ćutali smo, dugo smo ćutali. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.