Коријени геноцида ( 2)

У најзначајнијој аграрној револуцији 1875-1878. од најмање четрнаест, колико их је било у БиХ до 1910. године, страдало је укупно око сто педесет хиљада становника, од чега највише Срба

Сматра се да је у покрајини Славонији, пре етничког чишћења, до 1699. било 45,5 одсто муслиманског становништва. У унутрашњој Далмацији (подручје Имотског и Сиња) тај је проценат био можда и виши. У Славонији је укупно тада било 220.000 људи. Око 130.000 муслимана се из Паноније након 1699. иселило у турске покрајине јужно од река Дунава и Саве. Изузетак је подручје уже Србије, гдје су бројни ратови и миграције, насилно или из невоље, довели до депопулације земљишта, па је на том простору од 1717. до 1739. било само око 90.000 људи. Данас тамо живи матица српске нације од неколико милиона људи, са Београдом као метрополом од преко два милиона. Историјска наука, посебно школа Јована Цвијића, установила је да је 85 одсто становника уже Србије досељено из суседних покрајина. Посебно је српски народ у Босни и Херцеговини изгубио бројчани примат над свим покрајинама у којима живи српски народ. Посљедице устанака Срби су подизали најмање 14 значајних аграрних револуција у Босни и Херцеговини од 1804. до 1910. У најзначајнијој од тих револуција 1875- 1878. страдало је око 150.000 укупног становништва, од чега највише Срба. Већ у првим месецима тог устанка 1875. на хабзбуршко подручје је пребегло 220.000 људи, а тај се број касније повећао још за близу 100.000. То је више од половине српског становништва. Први модерни попис, учињен по европским прописима, у Босни и Херцеговини је извршен тек 1879, па је по томе било могуће да се ови бројеви сматрају уверљивим. По свим пописима становништва до 1981. Срби су имали релативну већину у Босни и Херцеговини. Стално демографско цурење српске воде у Србију из суседних покрајина је историјски окончано тек крајем грађанског рата 1995. По пописима из 1880. на подручју Хрватске и Славоније је живело 26,3 одсто српског православног становништва, у Далмацији (по попису 1910) од 645.000 становника на православне Србе је отпадало 17 одсто људи. "Срби католици", према рачунању 1936, имали су око 25.000 људи. Коренови етничког исељавања у Србију везани су за ратове Aустрије и Османлијског царства, а убрзани су иза 1815. У време Српске револуције под Црним Ђорђем 1804-1815. било је побуна у Босни (1804, 1805, 1807, 1809) и Далмацији (1806). У Далмацији су били организовани од стране емисара из руске ратне флоте и људи црногорског митрополита Петар И Цетињског. Црногорци су опседали Дубровник са циљем да га претворе у престоницу "Славено-сербског царства" како је црногорски првосвештеник замишљао. Иза њега су стајали високи свештеници Стратимировић у Сремским Карловцима, и бискуп загребачки Врховац. Након 1815, када Далмација долази под власт Aустрије, све до 1918, политика према православним се радикално мења. Папском енцикликом 1817. хабзбуршки цар је добио право да поставља бискупе у приморским бискупијама, српска ћирилска азбука која је била и званично писмо свих фрањевачких жупа у Далмацији, Славонији и Босни и Херцеговини је укинута. Богослужење и једна богословија (Прико на реци Цетини) која је била на старословенској основи, пребацује се на латински обред. Лудвиг Талоци, историчар хабзбуршке владе, крајем ЏИЏ и почетком ЏЏ века, закључио је да су темеље Велике Хрватске створили хабзбуршки владари од 1806. године. Католицизам и кроатизација Хрватска национална политика је до успостављања дуализма 1867. почивала на идеологији "либералног католицизма", чији је један од главних протагониста био бискуп славонски Јосип Штросмајер. Хрватски "илирски покрет" као и сви други у Европи надахњивани од идеолога либералног католицизма, исповедао је идеју да Хрвати треба да стварају заједничку "илирску нацију" са Србима и престоницом државе у Београду. "Социјални католицизам" од 1867. је учинио историјски заокрет у хрватској националној политици. Сви католички писци, бискуп Штросмајер на првом месту, отац хрватског национализма у Далмацији Миховил Павлиновић, одбацују свој ранији животни кредо да су становници Славоније и Далмације Срби и укључују се у постојану реку кроатизовања целе културе. Заједно с тим текао је и процес лаганог, али темељитог процеса трансформације типологије национализма (националног покрета) на целом југословенском простору лингвистичког типа у религиозни тип. Тај је процес окончан тријумфом Aтлантског пакта у рату против Србије, Црне Горе и Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини до 1995. године. По идеологији главних хрватских политичких странака, које се стварају након 1860, етничка граница Хрвата на истоку је сматрана да следи реке Врбас и Плива на западу северне Босне. У програму главне "Народне странке" јасно је речено да је источна граница Хрвата на тим рекама. Први хрватски католички (еухаристички) конгрес" 1900. је донео званичну декларацију да је источна граница Хрвата на реци Дрини. Пре тога је дошло до метаморфозе хрватског националног покрета и идеологије целог друштва, од идеологије да нацију сачињава заједница језика, ка идеологији да је нација производ заједнице неједнаких раса. Ту је теорију у Хрватској створио идеолог модерног хрватског национализма и један од раних гласова хрватског фашизма, Aнте Старчевић. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.