Коцерт "Ролингстонса" у Београду

Концерт "Ролингстонса" постао легенда за себе, спектакл какав се врло ријетко виђа, спектакл који вас оставља потпуно задовољним: што сте очекивали, то сте и добили. Сходно томе, и прексиноћни београдски концерт је вриједио, заиста, сваке паре

Побити их или им се напросто придружити! Без обзира на то што тако постављена звучи оштро, та дилема није већ неко вријеме само основна у релацији обожаваоци и "Ролингстонси" - највећа рокенрол група на свијету још од краја шездесетих година прошлог вијека! - него и обрнуто, у релацији самих чланова групе према спољњем свијету. Ко је мање од самог Мика Џегера (рођен 1943), Кита Ричардса (1943) или Чарлија Вотса (1941) вјеровао да ће равно 45 година од свог првог наступа ("Марљуее Цлуб", Лондон, 12. јул 1962) они још увијек бити не само живи, него и да ће свирати пред публиком. Или да ће "(И Цан’т Гет Но) Сатисфацтион" и данас звучати снажно и свјеже 42 године након што је харала по свјетским топ-листама и направила од "Стонса" суперзвијезде какве су и дан-данас. Или да ће уопште бити у том послу са албумима, турнејама, видео-спотовима, медијима... Наравно да "Стонси", што се тиче развоја самог рокенрола или популарне музике уопште, не представљају богзна шта одавно, од почетака панка или, у крајњем случају, од албума "Таттоо Yоу" (1980), када су посљедњи пут суверено владали трендовима, топ-листама и свјетским стадионима. Њихови албуми су отада мање или више лоши, мање или више се слабо продају - то јест, слабије од њихових ранијих стандарда - а сами "Стонси" су све више изван токова модерног рокенрола и популарне музике уопште. Што је, наравно, било сасвим у реду: да су тада престали да раде, ријетко која пензија би била поштеније зарађена, а њихово мјесто у историји би било онакво какво је и данас. Од 1980. наовамо историја "Ролингстонса" много је мање везана за рокенрол него за посао, више је то историја једне легенде која се претворила у пословну корпорацију која је имала само један задатак: одржати се. "Стонси" су се, нема сумње, одржали, мање-више достојанствено, првенствено што су стално били на турнејама, чиме су одржавали везу са својом публиком. При томе су углавном успостављали нове стандарде у организацији турнеја. Конкретно, постојећа "A Биггер Банг" свјетска турнеја поставила је нови рекорд што се тиче зарада. Међутим, много је важније што је у "Стонсима" све ово вријеме оно зрнце рокенрола, онај првобитни мотив, оно лудило, које их је уопште и довело у тај посао. То се највише испољавало уживо, па је концерт "Ролингстонса" постао легенда за себе, спектакл какав се врло ријетко виђа, спектакл који вас оставља потпуно задовољним: што сте очекивали, то сте и добили. Сходно томе, и прексиноћни београдски концерт је вриједио, заиста, сваке паре. Није, наравно, чудно што уживо добро звуче "Start me Up" (која је отворила концерт у Београду), "Paint It Black", "You Can't Always Get What You Want", "It's Only Rock'n Roll (But I Like It) ", "Simpathy Fot The Devil " (која је затворила концерт) или "Brown Sugar" (која је била бис), јер је ријеч о пјесмама које су вјероватно већ дио колективне подсвијести и које бисте вољели и у много горим издањима. Јесте, ипак, мало чудно кад људи у седмој деценији живота наступају са толико жара и енергије. Без обзира на сав спектакл, сав новац у игри, концерт "Ролингстонса" није сведен на то, него онај првобитни мотив који их је прије скоро 50 година и саставио постоји и сада. И, штавише, гори великим пламеном. Београдски концерт је "Стонсе" донио у том врхунском, спектакуларном и сувереном издању. Техника је, наравно, била савршена (одавно је то за "Стонсе" стандард), али је још битније што је група са пратњом испоручивала пјесме таквом снагом и енергијом да потписник, који је "Стонсе" гледао својевремено у Бечу 1990. године, након албума "Steel Wheels" и док је са њима још увијек био Бил Вајмен, уопште није примијетио, што се "Стонса" тиче, да је прошло 17 година. Као и тад, "Стонси" су и прексиноћ у Београду снажно и мотивисано испоручивали своје пјесме. Прошле јесени је у Загребу једна друга, иако млађа и мања, легенда рокенрола, имала крајње енергичан и инспиративан концерт. Ријеч је, наравно, о "Pearl Jam". Питање о коме смо размишљали послије концерта "Ролингстонса" јесте који је концерт од та два био енергичнији. Вјероватно су то били "Pearl Jam" али само за нијансу. Ипак, самом чињеницом да могу да изазову такво питање "Ролингстонси", чврсто смо убијеђени, само могу да буду поносни. У нашем координатном систему, то питање је и најбољи и најљудскији одговор на питање зашто су "Ролингстонси" уопште легенда. И, због свега тога је јасно: "A Bigger Bang" није посљедња турнеја "Ролингстонса"! Специјално за "Глас Српске" из Београда Рајко Радовановић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.