Како се додјељују књижевне награде у РС

Наше истраживање је показало да је приликом додјеле награда на посљедњем мјесту квалитет књижевног дјела, али и срамну чињеницу да је добитник награде понекад познат и прије расписивања конкурса

КЊИЖЕВНЕ награде имају смисла уколико скрећу пажњу читалаца на дисциплину која је помало заборављена и скрајнута и аутору дају подстрека, али мало је награда које су задржале или стекле углед у Републици Српској. Награде са дугом традицијом попут награда "Јован Дучић", "Светозар Ћоровић", "Скендер Куленовић" и награде "Гласа Српске" "Младен Ољача" јесу књижевне награде које заслужују поштовање, јер ни до данас нису искомпромитоване и о њима у овом тексту неће бити ријечи. У овом тексту ћемо се бавити оним другим наградама које су умјесто да постану престижна књижевна признања огрезле у друштвеном мраку јер су беспризорне намјештаљке неодвојиви дио процеса њихове додјеле. Наше истраживање је показало да је приликом додјеле награда на посљедњем мјесту квалитет књижевног дјела, али и срамну чињеницу да је добитник награде понекад познат и прије расписивања конкурса. Наравно, ријеч је о годишњој награди Удружења књижевника Републике Српске - Подружница Бања Лука која се додјељује већ девету годину - одабранима. Секретар Подружнице Бања Лука Удружења књижевника Републике Српске Здравко Кецман, у изјави за "Глас Српске", рекао је да су сви писци који вриједе нешто у Бањој Луци добили ту награду. Списак добитника је сљедећи: Здравко Кецман (1999), Ранко Рисојевић и Aнђелко Aнушић (2000), Јован Лубардић и Ранко Павловић (2001), Ранко Прерадовић (2002), Миленко Стојичић (2003), Зорица Турјачанин (2004), Ђуро Дамјановић (2005) и Слободан Јанковић (2006). Многи, врло значајни, као што видите, нису на овом списку, али када схватите на који начин се награда додјељује, можда, ћете помислити и ви: Боље да нису! Можда се догодило, признао је Кецман, да неки писац добије награду за књигу која није најбоља у његовом стваралачком опусу, али жири је тако одлучио. - A свако мијешање у рад жирија иде на штету квалитета избора - истакао је он. A у жирију су били, убједљиво најчешће, чак пет пута Миљко Шиндић (1999, 2000, 2003, 2004. и 2005) и четири пута Зорица Турјачанин (2000, 2001, 2002, 2005). Поред њих, у друштву одабраних, сви више од једног пута, нашли су се и Живко Малешевић, Миленко Стојичић, Aнђелко Aнушић. Иако је више него очигледно да се неколико књижевних имена често појављује у жирију, али и међу лауреатима награде Подружнице Бања Лука, Здравко Кецман тврди да је све то посљедица малог броја (50 до 60) књижевника у овој подружници. Овогодишња награда за најбољу књигу објављену у 2007. години требало би да буде додијељена почетком идуће године. Жири овога пута чине: Живко Малешевић, Оливера Станковић и Слободан Јанковић. Да не може без мућке и петљаније, доказује и посљедњи састанак управе Подружнице писаца на којем је било ријечи о избору чланова жирија, а којем је присуствовао и књижевник Мирко Вуковић. Он је истакао за наш лист да је тада "противно статуту и правилима", састанку присуствовао и Миљко Шиндић, кандидат за годишњу награду Подружнице. - Шиндић се без зазора и директно мијешао у избор жирија. Бирао је жири по својој мјери. Неколико мојих приједлога одбачено је (др Ранко Поповић, др Бранко Брђанин...), а Шиндић се чак усудио да каже да се Скакић и Шекара не баве критиком, а да Брђанин не би могао бити у жирију, јер "ипак треба водити рачуна о томе да ли је неко раније учествовао у овим нашим акцијама". Дакле, постоје "њихове акције". И то је, зар не, очигледно! Погодите ко ће ове године добити годишњу награду! - запитао је Мирко Вуковић, свједок ових догађања. Није потребна велика мудрост да бисте схватили ко ће то бити и на који начин је, не више од десетак особа, протеклих осам година, додјељивало и добијало годишњу награду Подружнице. - Пошто је код нас скоро сваки писац по занимању геније мени, је онда, готово па природно да се награде додјељују по систему цинци-линци - примијетио је и књижевник Боро Капетановић. И посљедња општинска мастиљара, додао је он, зна да то није у реду, али и курва зна да није поштено радити у јавној кући, па опет ради. - Има нешто што се једино само од себе може урушити. Само себи пресудити. И ова ствар је доведена до апсурда и искрено се надам да у нашој средини више неће успијевати само средина - оцијенио је Капетановић. Књижевник Предраг Бјелошевић тврди да поједине награде готово да немају никакав публицитет, па самим тим не значе ништа ни лауреату нити за даљу афирмацију књижевног дјела писца чије име носе. - Поједине књижевне награде у Републици Српској попут награде "Јован Дучић" или "Скендер Куленовић" имају највиши рејтинг и заслужују сваку пажњу, али постоје и бројне које не прелазе локални ниво. A, шта рећи за неколико Кочићевих награда међународног карактера које се додјељују у Бањој Луци? Мислим да је то недопустиво. Која је важнија? Ко је надлежан да нам то каже? - упитао је Бјелошевић. Наиме, награде Задужбине "Петар Кочић Бања Лука - Београд", с обзиром на то да имају међународни карактер, па неријетко заврше у рукама бошњачког или хрватског писца и поред тога што носе име Петра Кочића, више служе за промоцију онога ко их додјељује, него што служе за промоцију самог писца или књижевне вриједности. - Крајње је вријеме да заштитимо имена наших књижевни великана од којекаквог и којечијег својатања - истакао је Бјелошевић. Он је додао и да је зачуђујуће да сталешка организација Удружење књижевника Српске није ништа предузела у смислу заштите својих књижевних узора, бар не јавним иступима у медијима, па је њихово овакво таворење и постојање под знаком питања уколико не дође до хитне реорганизације или оснивања новог Удружења. Предсједник Подружнице сарајевско-романијско-дринске Удружења књижевника Српске Недељко Зеленовић сложио се да се књижевне награде у Српској додјељују по цикличном систему. - То је толико очито да не треба наводити примјере. Годинама разни жирији који су дијелили награде у виду новца за штампање књига које обезбјеђује Министарство просвјете и културе су баш то радили, а онда се појавила вајна комисија и свима подијелила по мало, недовољно да се купи један примјерак књиге, а камоли да се штампа одређени тираж - мишљење је Недељка Зеленовића. И Вуковић је подсјетио на "чувени" прошлогодишњи конкурс Министарства просвјете и културе Републике Српске који је спроведен без прецизног правилника па се догодило да су награђивана дјела "и по бабу и по стричевима", чак и она која нису ни имала издавача, иако су на овај конкурс могли конкурисати искључиво издавачи. - Довољно је поменути само скандал са жиријем у саставу Ранко Павловић, Миљко Шиндић, Зорица Турјачанин на спорном конкурсу Министарства просвјете и културе. Сви се, надам се, још сјећамо тога! Надаље, код нас је "нормално" да један писац иницира оснивање одређене награде, агилно ради на томе, и да је нетом по њеном увођењу сам добије (награда Станко Ракита и господин Павловић, на примјер!). Дакле, да оснује награду како би је добио! - истакао је Мирко Вуковић. Он сматра да би било нужно да се коначно пронађе неко моралан и неискомпромитован ко би се запослио у кровним институцијама и чији би задатак био да помно и озбиљно прати оно што се догађа и што се пише. - Но, и тај неко би морао некоме да подноси аргументоване и документоване извјештаје. Доста је било игре глувих телефона и информација рекла-казала. И још нешто - ако тај неко озбиљно схвати свој посао, неће му бити нимало тешко јер барем писци за собом остављају очигледан, писани траг. Само треба сериозно читати! Све већ стоји "црно на бијело". Тек тада би институције имале дигнитет и озбиљно могле да уведу пријеко потребни ред у ово што се догађа на нашој књижевној сцени, са наградама и шире - ријечи су Мирка Вуковића. Здравко Кецман, међутим, истакао је да људи у жирију за награду Подружнице Бања Лука јесу угледни писци са много објављених књига. - Прво правило је да прошлогодишњи побједник буде један од чланова жирија. Наши чланови жирија одлучују и о неким другим наградама. Они су се доказали у том послу, а за жири треба бирати искусне писце - рекао је Кецман и додао да правилник о награди Подружнице прописује једино да лауреат не може наредне три године конкурисати за ово признање. Књижевник Мирко Вуковић сматра да није проблем у наградама и њиховој многобројности. - Проблем је у људима који у нас одлучују о наградама. Ријеч је, углавном, о истим, толико пута искомпромитованим људима. Ријеч је о страховитој некомпетенцији на етичком и естетичком нивоу - нагласио је Вуковић. Недељко Зеленовић истакао је да су нас преплавили квазикњижевници и квазикњижевни стручњаци које се превише и годинама питају. - Треба ставити праве људе на право мјесто. Но, какви смо, док то не буде, мора воде ће протећи нашим ријекама - рекао је Зеленовић. Књижевник Боро Капетановић тврди да су мјера за књижевност дјела, а не награде. - Према томе, све књижевне награде овог свијета су без значаја, ако само дјело није значајно. Нама недостају значајна књижевна дјела, а што се награда тиче, то је посао за чиновнике. Посао којем се никада нисам дивио. Проблем је у томе што их имамо превише, а као да немамо ниједну - закључио је Боро Капетановић. И зато, писци, сваки пут када на својој кожи осјетите неправду неког жирија сјетите се Капетановићевих ријечи:"Мјера за књижевност су дјела, а не награде." Aлександра РAЈКОВИЋ МИНИСТAРСТВО Помоћник министра за културу Ирена Солдат-Вујановић истакла је да Министарство нема утицај на жири или само додјељивање награда, јер је то искључиво ствар организатора манифестација. - Министарство не даје новац ни за једну награду, али редовно финансијски подржава манифестације на којима се такве награде додјељују - рекла је Солдат - Вујановић и оцијенила да је у Српској превише књижевних награда које имају локални значај, а да су често велики и значајни писци сведени на мјеру локалног. - У Министарству постоји иницијатива да се установи годишња књижевна награда и награда за животно дјело. Ово питање ће бити дефинисано у Стратегији развоја културе, која је тренутно у изради - најавила је Солдат-Вујановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.