Јеленко Јањић, први академски сликар у историји Вишегр

Свако појашњавање умјетничког дјела је сувишно. Није то нека нова литерарно-сликарска техника, рекао је Јањић

ВИШЕГРAД - Још као дијете уживао сам у игри сјенки. Оних које су трепериле у мртвајама ријеке, у којима су се одсликавали врхови јошика, врба и јоха, оних на Бутковим стијенама кад сунце крене ка смирају и преполови камене громаде видљивом цртом и оних који ћуприју у огледалу Дрине пресликавају толико вјерно да се, ако се пажљиво погледа, види још један мост, али онај изврнут наопачке, али опет лијеп и неуништив у својој љепоти - говори Јеленко Јањић, сликар из Вишеграда. Та игра свјетла и сјенке, тајанствени обриси свјетлости на рзавским бреговима, контуре старог моста у љетним јутарњим измаглицама и мирним предвечерјима, разлијевање боја дринском долином на издисају јесени опредијелили су дјечака из села Душча код Вишеграда да студира сликарство у Сарајеву и постане први академски сликар у историји Вишеграда. Aтеље овог сликара испресијецан је чамовим гредама у поткровљу његове породичне куће у Душчу. Ћуприја са својих једанаест величанствених лукова, пејзаж из прикрајка села, портрети непознатих људи, дјеце, дјевојака са широким осмијехом и широм отвореним зјеницама, само су неке од слика које ћете затећи у атељеу. Јањић је сликар ћутње. Он је умјетник који не говори о свом дјелу и сликама. Каже, да се држи оне Aндрићеве мисли "У ћутању је сигурност". - Шта да причам о својим сликама. Моје је да сликам, а слике све говоре. Свако појашњавање умјетничког дјела је сувишно. Није то нека нова литерарно-сликарска техника. Задатак слике је да у оном ко је гледа изазове емоције - каже кратко Јањић. Са Јањићевих портрета, који тако изгледају као да су зидани од најситнијих комадића камена, пажљиво сложеног и утиснутог уљаним бојама у платно видљива је усамљеност лика. - Има један нарочито тежак задатак код израде портрета, једна велика мука сликарева, а то је издвајање лика из свега онога што га окружује и везује за људе и околину... Насликан људски лик је сам, окован, издвојен једном заувек, јер портрет нема ни оца ни мајке ни сестре ни детета. Он нема куће, ни времена, ни наде, често ни имена - написао је Иво Aндрић у есеју "Разговор с Гојом". Овај вишеградски умјетник, чије су слике цијењене и познате не излаже на изложбама, нити их сам организује. - Коме требају моје слике, ко их цијени, сам ће покуцати на моја врата, видјети их у атељеу или купити - рекао је Јеленко Јањић. Јањићеве слике гледају са зидова многих породичних кућа и станова у Вишеграду, околним градовима, али и на просторима бивше Југославије, па и у многим западним земљама. Р. ТAСИЋ ПОРТРЕТ Јањић је у свом родном граду препознатљив по дугој коси, сталном мјесту за столом у једној од вишеградских кафана, по провјереним и њему сличним друговима који сатима ту с њим сједе и причају о Aндрићу и животу. Професор је у средњој школи "Иво Aндрић", омиљен код дјеце и колега. Живи тихо, ненаметљиво, а плијени снагом свог лика, као и његове слике на сликарским платнима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.