Јасеновац (15)

Велика потражња разног грађевинског материјала, чије је коришћење било незамисливо без креча, подстакла је усташку власт да предратне дубичке кречане претвори у свој производни погон са радном снагом робијаша из Јасеновца и Старе Градишке.

Њемачко нацистичко искуство у коришћењу бесплатне радне снаге за потребе њене привреде коришћено је и у усташкој држави, која је у организацији јасеновачког логорског комплекса имала и своје економије. Колико је поглавниково "господарство" профитирало од робовског рада - не зна се, али је он примјењиван да би се задовољила потражња. Нарочито се осјећала потреба за грађевинским материјалом у чијој структури је креч био важан елемент. Вишегодишње искуство за његову производњу постојало је у дубичком подручју на Банији у близини Јасеновца. Овдје су прије рата радиле три пећи у власништву Дубичанина Јове Биуковића. Шефу Управе логора при Усташкој надзорној служби, Вјекославу Максу Лубурићу, готово се нудила идеја да ту оснује још једну "филијалу" јасеновачког система масовног уништавања људи. Усташко губилиште Тако су Дубичке кречане средином 1942. године претворене у усташки производни погон и губилиште. Налазиле су се узводно два до три километра од Хрватске Дубице до Костајнице с лијеве стране ријеке Уне и пута који је повезивао ова два мјеста. Двадесетак километара од Јасеновца била је раздаљина која није представљала тешкоћу у комуникацији и контроли центра смрти са овом његовом "испоставом", обезбјеђиваном с педесетак припадника "Друге бојне Првог усташког обрамбеног здруга". Пошто није било систематског истраживања кречана, тим послом се самоиницијативно бавио кустос некадашњег Спомен-подручја Јасеновац, Станко Ћосић. Између осталог он је забележио: "... Јасеновачке усташе су бодљикавом жицом оградиле кућу са шталом поменутог Јова Биуковића и кућу Илије Шабаља, стотинак метара ниже према Дубици. На том ограђеном простору од око три и по хиљаде квадратних метара, куће су служиле као "настамбе" усташа, док је штала била за смјештај логораша и стоке: волова и коња с којима су превожена дрва за ложење пећи у кречанама. Преко пута тог простора све три пећи такође су биле ограђене бодљикавом жицом високом око три метра, а до тих пећи била је инсталисана ускотрачна пруга с вагонетом којим је довезен кречњак из шездесетак метара удаљеног каменолома. За цјелокупни технолошки процес било је потребно тридесетак логораша, дотјериваних из Јасеновца и Старе Градишке". Када се "потроши" догоњени су други. Истражујући Ћосић каже да је дошао до закључка да је режим према заточеницима, пренесен из јасеновачке циглане, изражен у великој смртности проузрокованој лошом исхраном, пренапорним радом и"злочиначким нагонима припадника Лубурићеве "усташке" обране. Дубичке кречане биле су "систем" у малом, по свему како је он функционисао у великој фабрици смрти. Истиче да су оне постале мјесто масовних ликвидација становништва са Баније и Поткозарја, али и стратиште жртава из Срема. Дошао је до податка о именима око хиљаду побијених мушкараца, жена и дјеце. О злочинима у Дубичким кречанама, које су починиле јасеновачке (херцеговачке) усташе, има мало изворних сјећања. У својим истраживањима овог система масовног убијања, Марко Ручнов наводи, између осталих, и свједочење Николе Бурсаћа који је заједно са још шесторицом логораша из Старе Градишке пребачен у јесен 1943. године у кречане: "Прве вечери дошао је у "настамбу" двадесетогодишњи усташа Шашић с пиштољем у руци и дрекнуо: Дижи се, наређујући да сви идемо у "наступ" на сред штале. Ко није успио први да скочи, био је задњи у реду и добио ударац шаком у лице, цокулом у кољено или пиштољем у главу. Кад нас је постројио почео је џепном лампом да освјетљава једног по једног... Ја сам имао џемпер, још у добром стању. Уочивши рекао је: Скидај то! Теби и онако не треба, загријаћеш се на каменолому с тачкама и крампом. Описујући живот у кречанама Бурсаћ ће рећи да је то био прави пакао. Радило се од јутра до првог мрака, љети дуже, зими краће. Посао у каменолому, сјеча и припрема дрвета за пећи био је напоран. Гладни и изнемогли под сталним батинама, логораши су улагали посљедњу снагу да издрже. Ко није могао остао је у камењару. По повратку у 'настамбу' - шталу - чекале су их стјенице, буве и друга гамад. Пијане усташе навраћале би ноћу радо да се "насладе". По земљи, у ћошковима лежали би логораши раскрвављених глава, полумртви и мртви од удараца разбјесњелих зликоваца. Круг смрти Задовољавању свирепости није било краја. На мученицима у кречанама под посебном "паском" - присмотром - дивљачки су се иживљавали. Закопавали би их у земљу до рамена у круг око добро усађеног облог ступца, на коме је била "натакнута велика алка за коју је привезано тање брвно са причвршћеним комадом жељеза на другој страни. Логорашима би затим било наређено да то брвно гурају у круг чији би гвоздени комад, као тучак, ударао по главама жртава. Тако усмрћени откопавани су и бацани у пећи кречана. На локалитету дубичких кречана послије рата, акцијом самих мјештана, обављена су велика ископавања 1957. Међу више хиљада лобања, откривено је и око сто двадесет дјечијих. Исте године у шуми Мртвеж, удаљеној удаљеној око седам километара од кречана, откопана је и гробница са око триста лобања, међу којима је била и лобања једне дјевојке партизанке. Пронађен је и конопац којим је била објешена, чиме је потврђена ранија прича о њеним страдању од усташких џелата. Прије закопавања жртве су преливане кречом да се неутралише задах и лешеви прије иструну. Послијератна "сахрана" земних остатака логораша такође је свједочанство о стравичним злочинима у дубичким кречанама, што потврђују и фотографије сандука лобање и костију, које су прикупили мјештани околних села. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.