Јасеновац (13)

Безброј је примјера усташке свирепости над српском дјецом коју су убијали на разне начине. Говорећи им да их воде код родитеља одводили су их до ископане јаме и једно по једно ударали чекићем у потиљак.

Логор смрти немилосрдно је уништавао и дјецу. Умирала су од болести, глади, исцрпљености, најчешће од руке џелата. Људи и жене били су робље, присиљавано да ради до изнемоглости на насипима, исушивању мочварног земљишта или на усташким економијама. Дјеца су била бескорисна, терет кога се требало ослободити. Већином српска, ромска и јеврејска, била су посебна сметња, уклањана појединачно и масовно у свако доба и на сваком мјесту. Јасеновачки систем логора препун је примјера таквих егзекуција. У саопштењу пуковника ЈНA у пензији, Боже Шварца, на округлом столу у Београду, априла 1996. године, остало је забиљежено како је један усташки војни "дужносник" у Јасенову свирепошћу усмртио дјечака с Козаре. Прича овог загребачког Јеврејина је његов лични, стравични доживљај. Божо Шварц каже: Четник, мајку му српску "Један усташки официр је пред мојим очима убио једно дијете на начин од којег ме и данас подилази језа. Група малишана из Поткозарја је тек била доведена у Јесеновац. Дјеца слабо обувена, прозебла, оборених глава ишла су поред зида. Зликовац је стајао са групом усташа и гледао ту тужну поворку. Један црномањасти дјечак није му био симпатичан. Рекао је својим крвницима: "Види овог у џемперу, то ће бити четник, мајку му ј... српску! Позвао га је и упитао како се зове, потом га ухватио за руку и почео да витла тим мршавим тијелом да би га затим свом силином треснуо у каљугу. Aли то није било све: у крвниковој руци остала је дјечакова рука истргнута из рамена. Призор ме је распаметио, дуго сам повраћао жуч. Ту слику страве никад нећу заборавити, живо је памтим и данас послије пола вијека. A прошао сам десет усташких логора прије него сам побјегао у партизане. Ратовао сам све до ослобођења Београда, видио многе ужасе и патње, болове и смрт, али страдање малог Босанца је нешто најгнусније што сам доживио. Тај бол и данас боде као игла у срцу. До мене је тада стигла још једна крвникова реченица: "Србе је најбоље поубијати док су још дјеца"! Шта се догађало у марту 1942. године испред јасеновачког Логора ИИИ, о томе свједочи Цадик Данон у рукопису "Јасеновац, прича преживјелог". Описује како су усташе водиле колону, у којој је могло бити од 200 до 250 дјеце из транспорта босанских Срба. Кретали су се према Великом пољу и један усташа им је говорио да их одводе њиховим родитељима. A велика јама је већ била ископана. Копали су је заточеници међу којима је био и сам Данон. Пошто су се приближили на довољно одстојање од мјеста погубљења, како дјеца не би знала шта им се спрема, усташка пратња их је опколила, а онда? Данон прича: Чекићем у потиљак "Узимали су једно по једно дијете и по ланчаном систему додавали један другоме све ближе јами. Онај посљедњи усташа који је стајао уз саму јаму имао је у рукама обичан столарски чекић. Узимао је једно по једно дијете које су му додавали и чекићем снажно ударао у потиљак и бацао у јаму. Послије сваког ударца чуо се дечији писак и тупи звук пада у јаму. Затим краткотрајна тишина. Ово сам гледао са 20 до 30 метара удаљености. Када је мала група била побијена, један усташа се вратио стотињак метара удаљеној великој групи дјеце и истом преваром, да води дјецу родитељима, повео сљедећу групу ка јами. Дјеца из велике групе нису могла да виде шта се дешава поред јаме, јер су усташе својим тијелима заклањале призор. Гледајући све ово, сузе су ми наврле на очи. Окренуо сам се на другу страну да не бих и даље гледао овај ужас. До мене је стајао један старији Јеврејин, такође јецајући од бола и немоћи. Кажем старији, јер сам тада имао само 18 година, а он највише 30. Изгледао је као старац. Подигао је поглед ка небу и гласно рекао: - Господе, ако те има, удари громове из ведра неба и убиј ове зликовце! Нажалост, ништа се није догодило. Све се десило како су усташе хтјеле. Тада сам и оно мало што сам вјеровао да постоји "горе", изгубио сваку веру и наду да ишта постоји. Вјерује се да Бог кажњава грешнике. Ова дјеца сигурно нису била грешна. Усташе су брзо завршиле свој посао, јер су у овоме били вјешти. Нама су наредили да затрпамо јаму. Радили смо до мрака, очекујући да и нас побију, јер су усташе увијек настојале да униште свједоке својих злочина и звјерстава. Кад смо завршили посао, опет у двојним редовима враћали смо се у логор. Био сам свједок нечувеног звјерства, очајан и ошамућен ходао сам као у трансу. Чуо сам глас логораша који је ишао поред мене. Рекао ми је: - Имали смо срећу да и нас нису побили..." Гушење циклоном У Старој Градишци, јасеновачкој "испостави" смрти, зло је свакодневно прождирало своје жртве - старце, жене, дјецу. Усташки бојник Aнте Врбан био је један од заповједника и егзекутора. Смислио је да поводом поглавниковог имендана половином јуна 1942. приреди крвав пир у једној кућици у кругу логора. Одузета дјеца од мајки нагурана су у дупке пуну собу, гдје их је Врбан погушио гасом циклоном. Више стотина њих умрло је у тешким мукама, док су друга поскапала у таванским просторијама злогласне Куле, гдје су била пребачена по његовој заповијести. О томе је свједочила логорашица Ђордана Мандић Фридлендер на суђењу Aнти Врбану пред Врховним судом Хрватске у Загребу јула и августа 1948. године. Њој и још неким заточеницама било је наређено да, тобоже, чувају дјецу. "Заједно са дјецом биле смо закључане дању и ноћу на тавану, без икакве помоћи. Лежала су на поду једући једно другом измет. Ноћу би тужно вапила дозивајући мајку да им да воде. A воде није било. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.