Историја злочина (7)

Непризнавање српског имена, српске политичке индивидуалности и српских симбола изродило је толику нетрпељивост и мржњу да су и јавни вербални напади на Србе били крајње брутални. Свједочанство су многи иступи у прошлости, настављени истом жестином и у новије вријеме с телевизије и са саборске говорнице

Држећи се поменутог глосара (рјечника,) али и конкретних упутстава Фрање Туђмана, репортер и уредник Хрватске телевизије, Јерко Томић, у емисији "Куда српска хорда прође", емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао "да су нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и беда, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, хорде, створови, болест, губа, неславни Јовани, бијесне разуларене четничке звијери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли прије сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и прије доласка хитлероваца у Београд!" Почетком августа 2001. године доградоначелница Петриње изјавила је да "док и један праваш живи на свом подручју (тј. у Хрватској - В.К.), док и један Хрват дише својим плућима и хода по овој земљи", Србин неће "моћи живјети овдје као сви остали". За челницу Петриње Србин "нити је човјек, нити животиња, животиња не заслужује такву успоредбу с њим". Све Србе она види као четнике и за њих нема живота у Хрватској. О томе она каже: "(...) Ми можемо са свима, осим с некрстима, јер вјера и враг не иду скупа. Очистит ћемо Хрватску од смећа (...)". Напади из Сабора Хрватске Важно је истаћи да су се брутални вербални напади на Србе, који су били прави ратни покличи, чули и у Сабору Хрватске 4. октобра 1990. у време конституисања садашње Хрватске, више месеци пре но што је дошло до оружаних сукоба. На тој седници посланик Дамир Мајовшек је, између осталог, рекао: "Не вјеруј Србима ни када ти дарове доносе (...)". Потпредседник Сабора Стјепан Сулиманац заложио се на тој седници за доношење расног закона кад је изјавио да за "лица која су се населила иза 1918, године у Хрватској, а стекла су иметак, треба створити закон и заштитити се од тих елемената". Посланик Иван Милас поручио је Србима: "На ваше право одговорит ћемо оштрим мачем. Дан обрачуна је врло близу (...)"! Потом је додао:" Србе никад нисам волио, а моји су родитељи криви што их нисам мрзио": Посланик Aнђелко Кларић заложио се за то да се Срби у Хрватској изолују, као Курди у Ираку, и да се за њих створе гета. Бранко Пожњак је предложио да Сабор "размотри могућност укидања имунитета српским посланицима", а Виктор Грабовац је захтевао да се за српске општине у Хрватској "обуставе сва финансијска давања". На тој саборској седници од 4. октобра 1990. Срби су "почаствовани" разним епитетима. Тако је, између осталог, речено да су "друмски разбојници", "пијани и дрогирана, нецивилизирана руља", "терористи", "освајачки дивљаци" и "четници" па да са њима, како је рекао посланик Aнте Чезовић, Хрватски не могу да живе заједно. Још пре овог саборског заседања, један од првака ХДЗ Сл. Праљак написао је у листу Старт од 28. априла 1990. да по улицама "дечки већ пјевају: "Заклат ћемо Србе". Министар управе и правосуђа у другој влади Републике Хрватске, Босиљко Мишетић, изјавио је:" Дијете од рођења, дакле прије него што га се научи читати и писати, треба га научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин. То значи да од почетка живота (као што треба учити читати) тако га треба поучавати да су све зло, које је учињено хрватском народу чинили Срби." Aко се једна средина, у овом случају хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, онда је природно да она, тешко индоктринисана, лако дође до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Уз сва потискивања, брисања и непризнавања српског имена, српске политичке индивидуалности и српских симбола, Срби су, као грађани, уживали пуну равноправност. Aли зато што нису били признати као "дипломатички" народ, што су сматрани саставним делом хрватског "политичког" народа, били су незадовољни, па су не само оштро осуђивали хрватску политику већ су јој се, где год су налазили да је то потребно, отворено и супротстављали. Политика непризнавања Срба у Хрватској испољавана је у разним видовима, а из ње су се, према казивању Светозара Милетића, српског политичког првака из Угарске, изродиле немиле појаве, "јер је сјеме раздора пало на увријеђено чувство народа србског". Срби су, да би обезбедили свој опстанак у Хрватској, да би се очували као нација, већ средином шездесетих година XIX века тражили да се донесе закон о политичкој равноправности Срба са Хрватима; да народна равноправност стекне важност у законодавству и управи; да у жупанијама, срезовима и општинама, у којима су Срби имали већину, у званичној употреби буде ћирилица; да Срби у свима органима власти буду заступљени у сразмерном броју; да свој надзор над српском црквом и вероисповедним школама држава повери Србима и да Срби имају право на сразмерну државну помоћ "за сва заведења" која имају и Хрвати. Злослутна пријетња Србима Држећи се принципа Јохана Каспара Блунчлија (Блунтсцхли), швајцарског теоретичара државног права, "да је народ велик колико и држава", што је значило да сви становници Хрватске чине јединствен народ Хрвата, Штросмајеров лист Позор, орган најјаче хрватске Народне странке, одбацио је све захтеве Срба у Хрватској. Дописник Позора који је лансирао Блунчлијеву идеју "да је народ велики колико и држава", чак је злослутно запретио Србима, ако буду инсистирали на истицању своје националне посебности, да ће их Хрвати "из запада гонити идејом народног јединства проти њиховој истој вољи, рушити ћемо силом освједочења све границе, које буду дизали, ништити ћемо моћју свеобће цивилизације све запреке, које буду постављали јединству народа, кога је Бог једним створио! Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенити другу политику, све у даху западне цивилизације; али до тада бити ћемо један народ (...)", разуме се хрватски. У складу са оваквим тежњама и претњама, Позор је осуђивао сва настојања Срба за очување националне посебности. По изјави др Лазара Томановића, познатог српског новинара, политичара и правника, датој 1879. године, "данас највећи гријех међу Хрватима" чине они Срби који неће да се одрекну свог српског имена. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.