Историја злочина (6)

Принципи државног права мађарских влада у Угарској, према којима су сви грађани, рођени у тој држави, без обзира на националност, чинили дио мађарског "политичког" народа, примјењивани су и у Хрватској послије Угарско-хрватске нагодбе 1868. Земља је идентификована са народом - хрватским "политичким", у који се утопила српска националност. Срби, као "политички" народ нису постојали

Прихватањем мађарске државно-феудалне идеологије и из ње проистеклог права, хрватско грађанско друштво држало се, у оквирима своје државе, истих принципа којих су се држале мађарске владе у оквирима Угарске у после апсолутистичком (након 1860.), а нарочито у дуалистичком периоду (после 1867.). По тим принципима сви становници Угарске рођени на њеном државном подручју, без обзира на националну припадност, чинили су део мађарског "политичког" народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, чинили су део хрватског "политичког" народа, без обзира на националну, па и верску припадност. Aко се у овом тренутку присетимо начела које је владало у феудалном друштву: чија земља онога и вјера, онда, имајући у виду принципе који су у грађанском друштву важили за нацију у Угарској и Хрватској, можемо закључити да је стари феудално-религиозни принцип само преобличен па је гласио: чија земља онога и нација. У складу са оваквим геслом, када је склопљена Угарско-хрватска нагодба 1868. године, у члану 59. речено је "да су краљевине Хрватска и Славонија политички народ". Тиме је, заправо, извршена идентификација земље са народом, јер ако је земља хрватска и народ је морао бити хрватски. Према овом принципу, који је уграђен и у Закон о нагодби, у Хрватској и није било Срба, јер су они чинили део хрватског "политичког народа" и у политичком погледу били су Хрвати. Да би се ова политичка фикција - да у Хрватској нема Срба - и у пракси остварила, предузимане су многе административно-политичке и културно-просветне мере. Са тим задатком и са таквим намерама у појединим статистичким приказима Срби нису исказивани по националној припадности, што је, рецимо, био случај са неупоредиво малобројним Циганима и Јеврејима. Срби су исказивани по религиозној припадности, као Хрвати грчко-источне вере. Како се тежило стварању хомогеног хрватског "политичког"народа, што је значило етнички чисте Хрватске, српско име је систематски изостављано, где год се могло и кад се могло изоставити. Тако је, на пример, Српска православна црква редовно називана "грчко-источном" и "грчко-несједињеном"... Језик је ретко, само изузетно, имао придев српски: хрватско-српски, хрватски или српски. По правилу он је избегаван, па је називан: хрватски, народни, наш језик, хрватско-славонски-далматински и југославенски. Из истих разлога, ради стварања јединственог хрватског "политичког" народа и етнички чисте Хрватске, читав шкотски систем је од 1874. био у служби хрватизације. Ћирилица као српско писмо, на разне начине, често и брутално, била је потискивана и избацивана из употребе. Српска застава и српски грб, као национални симболи, били су забрањивани. Др М. Грба, одличан познавалац прилика у Хрватској, написао је да је у тој земљи владала парола да су Срби православни Хрвати, "а ако они неће то да буду, треба их ипак таквима сматрати". Даље је истакао, "у хрватској је интелигенцији владала такова ментална дисциплина да се Хрват који би признавао Србе сматрао издајицом. Публицистички се морално мрцварење Српства вршило са жилавошћу која би заслужила дивљење, да је служила бољој намјери". Због оваквог односа према Србима Јагић је 15. јуна 1882. написао Ф. Рачком: "(...) у Загребу рећ би да има сада јако много људи који би само хтјели да се сви зову Хрвати. Као да је то најпрече како се тко зове (...). "Колико је српско име било непожељно илустрације ради навешћу речи познатог хрватског музиколога и композитора, Фрање Кухача, упућене једном пријатељу 30. октобра 1879. Кухач је, између осталог, написао: "Уз то јоште прилажем њеколико мојих композиција: шест сборова и србско оро за четири гласовира. Изволите их којему пјевачкому друштву предати. Име србско нека Вас не женира, можете на програм ставити и народно оро". Деструкција српског имена у хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су "народна неприлика", "да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима", да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је "Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу", јер у њему је "крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат". Тако су ружени и сатанизовани Срби у прошлости, а тако, и још горе, сатанизују их и под хадезеовском влашћу др Фрање Туђмана и његових наследника. Штавише, по преузимању власти од стране Хрватске демократске заједнице сачињен је за новинаре посебан глосар (рјечник) са упутствима како треба говорити и писати о Србима. Као што се у време Павелићеве НДХ говорило о жидо-комунистима, од новинара је сада тражено да говоре о Србо-комунистима. У фебруару 1990. Туђман је захтевао да се Срби у Хрватској, као хрватски грађани, означавају као "православни Хрвати". Залагао се за то да се не користи кованица "православни Срби", а, у потпуном складу са законским одредбама из времена Павелићеве НДХ, наговестио је да ће у Хрватској бити забрањена Српска православна црква. За Србе који би остали у Хрватској и не би се преселили у Србију, обећао је да ће њихова црква, као и у време НДХ, постати Хрватска. Накот влашки У одређеним круговима, посебно у правашкој и франкофуртимашкој штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдама, као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију гдје им мјесто није и слично. Aнте Старчевић називао их је: "блатни скоти", "гнусна ропска створења", "накот зрио за сјекиру", "продане мјешине", "псета аустријска", "псета пустјена с вериге", "смеће" итд. Јавно жигосање Добро је познато да је свугде у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.