Историја злочина (5)

"Сваки честити Хрват има бити давно начисту с тзв. српским питањем. Има Срба, признајемо, али у нас и у нашим земљама (Хрватској, Славонији и Далмацији), Срба нема. Они који се у Бановини називају Србима, нијесу Срби него православни Хрвати", писао је познати хрватски политичар, праваш, Франо Супило. Сличних становишта и изјава, којима се негира српска националност, има толико да би се могла направити читава једна антологија

У часу кад су, почетком шездесетих година, образоване политичке странке, могло се уочити да је већина хрватских јавних радника своју политику заснивала на државном праву, а да је само мали број био спреман да у политику угради савременија начела природног и националног права. Сукоб између тих двеју групација, једне конзервативне и реакционарне, друге напредне и савремене, трајао је дуго и водио се до наших дана, до распада друге Југославије. Од снаге једних - односно других - зависио је и положај Срба у Хрватској. Конзервативнији и реакционарнији део хрватског друштва никад није хтео добровољно да призна Србе у Хрватској за "политички" народ. Чинио је то само када је био присиљен, стицајем политичких и других околности. Напреднији део хрватског друштва, који је успео да се еманципује од сталешке политике и од феудалног државног права, прихватио је Србе као равноправне националне и политичке партнере. Према томе, од победе једних - односно других друштвених снага - зависио је и положај Срба у Хрватској и однос који је владао између Срба и Хрвата. Феудални утицаји Није случајно то што је конзервативно и реакционарно друштво у Хрватској дуго имало и што је очувало превагу над њеним напредним грађанским круговима. После Револуције 1848/49. године, када је срушен феудални систем, Хрватска је током читаве друге половине ЏИЏ и почетком ЏЏ века у друштвеном и политичком погледу сачувала полуфеудални карактер. Бивши феудалци, посебно богате великашке велепоседничке породице, добрим делом страног порекла, и даље су својим капиталом, моћним везама и угледом, играле значајну улогу. Захваљујући томе многи принципи, који су важили у сталешком друштву, били су на снази и у новом грађанском периоду. Само тиме може се објаснити да је државно и историјско право Хрватске било полазна основа у програмима свих хрватских грађанских политичких партија, све до почетка ЏЏ века. Столећима живећи по регулативима хрватског права, у хрватском друштву однеговано је осећање које се дубоко усекло у свест већине мислећих Хрвата. То осећање, које их је скроз прожело, и данас преовлађује њиховом свешћу, па стога код већине Хрвата који се баве политиком државно и историјско право чине полазну основу сваке њихове јавне активности. Aко су хрватску политичку мисао утемељену на државном и историјском праву још у ЏИЏ веку напреднији и далековидији савременици, оцењивали као реакционарну и по односе Срба и Хрвата штетну и разорну, онда је разумљиво да та мисао данас не може добити повољније оцене. Напротив, реч је о једном рецидиву феудалног друштва, који је по својој природи супротан свим грађанско-демократским схватањима. Зато што се и савремена хрватска политика битно не разликује од оне из друге половине ЏИЏ и почетка ЏЏ века, јер је сва ослоњена на државно и историјско право Хрватске и на установу "политичког" народа, она није могла бити другачија него што јесте: недемократска, ексклузивно хрватска и ригидна антисрпска. Суштина хрватско-српских односа, како у прошлости тако и данас, не може се схватити ако се не уочи чињеница да је хрватска политика била и да је и данас проткана рецидивима феудалног (сталешког) друштва и његовим назорима о држави, нацији, међунационалним односима, грађанским правима и слободама. Један од важнијих рецидива, који је изузетно неповољно и штетно деловао на односе Хрвата и Срба, и служио као квасац за подстицање све новијих и све жешћих сукобљавања, а нарастао је до неприкривених геноцидних противсрпских иступа, јесте установа "политичког", или "дипломатичког" народа. Када је Револуцијом 1848/49. године срушен феудализам, чиме су феудалци изгубили многе прерогативе које су дотле имали, дошло је до садржајних промена које су се тицале "политичког" народа. Раније, у сталешком друштву, "политички" народ чинили су, што је већ речено, само феудалци. Сада, у грађанском систему, сви Хрвати и сви становници Хрватске, без обзира на националну припадност, чинили су хрватски "политички" народ. По том принципу Срби у Хрватској били су део хрватског "политичког" народа. Њима су признавана сва грађанска права, али им није призната националнополитичка индивидуалност, односно конститутивност. Она је, напротив, свуда чак и грубо порицана. Неколиким примерима показаћу како су врло истакнути хрватски политичари и научници третирали Србе у Хрватској, Славонији и Далмацији, како су сматрали да су сви становници тзв. Троједне краљевине Хрвати, без обзира на њихову етничку припадност, већ самим тим и због тога што су рођени на територији Хрватске, Славоније и Далмације. Убрзо после Револуције 1848/49. године пуковник Јосип Мароичић, заповедник Треће огулинске регименте, касније генерал и тајни саветник, написао је 19. марта 1850, да у Хрватској постоји само једно "словенско племе", а то је хрватско. Оно има две вере, један језик и исте обичаје и законе. У Војној крајини и Провинцијалу, по Мароичићу, Срба нема, јер ту живе само Хрвати. Негирање нације Дон Миховил Павлиновић, познати хрватски првак правашког опредељења из Далмације, записао је: "У Хрватској, био тко вјере које хтио, звао се именом којим волио, свак се рађа Хрват. Вјекослав Клаић, угледни хрватски историчар и професор Свеучилишта у Загребу, у листу Виенац 1893. године, при тобожњем научном објашњењу шта значи име Хрват а шта Србин, написао је "да је право национално име за народ од Истре до Балкана - име Хрват, а племенско Срби, тј. Срби су специес хрватског генус. Сваки Србин је Хрват, али Хрват није Србин". Франо Супило, знаменити хрватски политичар, у свом правашком листу Црвена Хрватска, који је излазио у Дубровнику, 1895. године истакао је: "Сваки честити Хрват има бити давно начисту с тзв. српским питањем. Има Срба, признајемо, али у нас и у нашим земљама(тј. у Хрватској, Славонији и Далмацији - В.К.) Срба нема. Они који се у Бановини (тј. у Хрватској и Славонији - В.К.) и Далмацији Србима називају, нијесу Срби него православни Хрвати". Могла би се сачинити читава антологија сличних становишта и изјава, али ово је, засад, довољно као илустрација порицања српске националне и политичке индивидуалности у Хрватској, Славонији и Далмацији. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.