Историја злочина (4)

Политичке странке и личности у Хрватској, које су се бориле за идеју "политичког" народа Хрвата, оспоравајући то право Србима, изазивале су непрестане сукобе и сучељавања. Нетрпељивост у одређеним хрватским грађанским и малограђанским круговима преобразила се у мржњу која је добила и геноцидне карактеристике

Питање "политичког", тј. "дипломатичког" народа Хрватске заслужује додатна објашњења стога што су многе несугласице између Хрвата и Срба, не само у ранијим деценијама већ и у савременим збивањима, плод хрватске национално-политичке идеологије која је утемељена на идеји о постојању јединственог хрватског "политичког" народа. Објашњења су потребна зато што су баш у борби за и против политике утемељене на идеји о хрватском "политичком", или "дипломатичком" народу створене разлике у погледима између Срба и Хрвата, које су биле и које су до данас остале тешко премостиве. Због њих је долазило до непрестаног жестоког међусобног сучељавања и рађања нетрпељивости, која је у одређеним хрватским грађанским и малограђанским круговима добила противсрпске геноцидне карактеристике. Многи су и поуздани подаци који недвосмислено потврђују да је до кризе у односима између Хрвата и Срба у Хрватској, уочи слома друге Југославије, дошло због трога што су у тој републици завладале политичке странке и личности којима је на срцу лежала национално-политичка идеологија утемељена на идеји да на хрватској државној територији може да постоји само један, и то хрватски конститутивни народ. Сујета и незнање У часу када је идеја о хрватском "политичком" народу, почетком шездесетих година ЏИЏ века, у Хрватској стекла знатан број присталица, Имбро Игњатијевић Ткалац, искрени и доследни Југословен, одлучно је устао против ње. Он је увиђао сву њену штетност и деструктивност па је стога писао: "Мисао политичког и народног сједињења свих јужних Славена сасвим је лепа и добра, но основати на застарелим и заплесњивилим хартијама и тобож историчким измишљотинама претензију народа хрватског и римске цркве на хегемонију над свим народима јужнословенским - што може бити жеља горућег патриотизма но доказ је толике сујетности и толиког незнања ћуди народа да не само да није могла имати жењеног успеха него је баш раздор између два најнапреднија и најкрепча југословенска народа, међу Хрватима и Србима, повећала и готово у мржњу народну претворила." Даље је Ткалац поручивао: "Не оснивље се будућност и не утемељују се државе на старим хартијама и на 'виртуалним' територијалним тражбинама, ма биле ове што може бити боље доказане и недвојбене, него се оснивају на крепкој вољи, на снази и делатељности живећег народа који хоће и уме створити си државу да у њој о својој вољи и о својем праву живи и народни задатак свој изпуни. Кад би се Срби у данашњој кнежевини уставши на Турке били позвали на Душаново и Лазарево царство и на старе своје хартије и на не знам каква јоште историчка права, јамачно би били остали једна раја турска као што су Бошњаци и Ерцеговци и дан данас. Попут Ткалца и Aндрија Торкват Брлић сматрао је не само да је бесмислено већ и опасно Хрвате проглашавати "политичким" народом а Србе и остале народе у Хрватској лишавати статуса "политичког" народа. Брлић је, супротно онима који су следили политику Фрање Рачког, бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, Aнтуна Јакића, Aнте Старчевића и Еугена Кватерника, тврдио да "Хрвати немају никаквих државних права", већ да та права, али само на папиру, има Троједна краљевина. "Хрвати" (Цроатиа, натио цроатица)", писао је Брлић, "нема нигде државних права, као што ни Мађари у Угарској. Хрвати се поведоше за Мађарима и Мађарорсагом, па немајући никаква темеља - наједанпут као Деус еџ мацхина присвојише себи право папира троједне краљевине, конда би био несмисао рећи: државна правах Србах у троједној краљевини! Становници троједне краљевине нису само Хрвати, а ипак сви - исти Ниемци, Мађари, Русини, Клементе - имају државна права троједне краљевине". Увиђајући колико је чак и за оно време била реакционарна и по односе два народа опасна политичка мисао Хрвата ослоњена на државно право Хрватске, Брлић је, онима који су је заговарали, поручивао: "Еле ви тјерајућ лисицу изтјерасте вука, јер на наравно право народности и слободе сасвим заборависте, из саме ревности за хисторију не Хрвата него троједне вишеплемене краљевине. Срби троједне краљевине не нападају темељ илити државно право троједне краљевине, него не даду, да та права Хрвати монополизирају". Осуда A.Т. Брлића није се свела само на поједине политичке личности и на постојеће странке већ и на лист Позор, утицајни гласноговорник Штросмајерове Народне странке, који је, по његовој оцени, постао "богумрзак", јер о свему томе је "хрватомански почео писати". Уз Ткалца и Брлића сврстао се млади Aугуст Шеноа. Иако сарадник Позора, он није писао "хрватомански". На питање да ли је народ српски "политички" народ, Шеноа је одговорио да јесте "јер је тако склопио уговоре с круњенима угарскими краљеви". Реметилачки чинилац Ватрени заговорници политике засноване на хрватском државном праву били су свесни да је то право један од главнијих реметилачких чинилаца у односима између Срба и Хрвата. Упркос томе, и баш због тога, они су се чврсто држали тог права, сматрајући да је оно важније од споразума и слоге са Србима. Најуверљивије доказе о томе налазимо у нацрту споразума о заједничким политичким наступима Хрватске пучке сељачке странке и Странке права, тзв. милиноваца. Нацрт је саставио Стјепан Радић и почетком августа 1909. године доставио га Мили Старчевићу. У тачки два нацрта пише: "Обје су странке продахнуте хрватским државним правом и хрватском државноправном идејом, те од ње нимало не попуштају нити за вољу иначе потребне и пожељне народне слоге с оним диелом нашега народа, који се и на хрватском државном подручју с разних разлога називље србским именом." Већ из овога што је речено види се да међу Хрватима није било јединственог става према државном праву Хрватске и из њега произашле политичке идеологије, која се тицала институције "политичког" народа и територијалних претензија. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.