Историја злочина (28)

Хрватско државно право једног "политичког" народа остваривано је током историје на разне начине. Неуспјела хрватизација Срба покренула је давнашњу идеју њиховог физичког уништења усташтвом, које је сломом фашизма ометено да ту намјеру до краја изведе.

Историја је показала да друштвене и политичке снаге Хрватске, које су биле у стању да одбаце постулате преживелог феудалног друштва, какви су државно и историјско право и установа "политичког" народа, могу да се споразумеју и да сарађују са Србима, па и да избегну сва, иначе неизбежна сучељавања. Најуверљивији докази за овакву констатацију могу се наћи у заједничким иступима хрватских и српских политичара из времена постојања и деловања Хрватско-српске коалиције у раздобљу од 1905. до 1918. године. Друштвене групације и политичке странке Хрвата које су одустале од фикције да на хрватској државној територији постоји само један - хрватски "политички" народ не само да су се измириле са Србима, већ су са њима и водиле заједничку национално-политичку акцију, која је 1918. уродила стварањем заједничке државе. Супротно њима, групације хрватског друштва и политичке странке које су се истрајно држале хрватског државног и историјског права, биле су непопустљиве у ставу да у Хрватској постоји само хрватски "политички" народ, а да су Срби заправо "православни" Хрвати. Та страна хрватског друштва била је спремна чак и најбруталнијим средствима да их приволи на политику за коју се залагала. Такви су били праваши Анте Старчевића и Еугена Кватерника, франко-фуртимаши Јосипа Франка, усташе Анте Павелића, хадезеовци Фрање Туђмана и други мање познати политичари Хрватске. Масовни злочини Другим речима, хрватски политичари тражили су све могуће начине, не бирајући средства, да изврше хрватизацију Срба. Кад им није пошло за руком да над Србима остваре етноцид, да би дошли до велике и етнички чисте хрватске државе, још у оквирима Аустро-Угарске, пре Првог светског рата, одлучили су се за геноцид. Кад им се указала прилика да геноцидом реше хрватско државно и национално питање, они су га и остварили за време Другог светског рата. Незадовољни резултатима постигнутим геноцидом током 1941-1945. године, некажњени за гнусне масовне злочине почињене над Србима у Независној држави Хрватској, уверени да је број Срба у Хрватској још увек превелик и да га, као реметилачки фактор, свим средствима треба смањити, одлучили су да разбију Југославију, изиђу из њених оквира и створе вековима жељену независну хрватску државу. Ако све што је речено и прворазредним изборима доказано имамо у виду јасно је зашто је дошло до распада Југославије, зашто је дошло до рата између Хрвата и Срба у Хрватској, ко је желео тај рат и ко је за њега и за све његове стравичне последице одговоран. Они који упркос свему и даље постављају таква питања нису спремни да се суоче с чињеницама већ наступају с нечасним намерама да кривце ослободе одговорности а недужне оптуже. Питања зашто је дошло до распада Југославије, зашто је дошло до рата између Хрвата и Срба на тлу Хрватске и ко је крив за тај рат излишна су кад се зна да су још у оквирима Социјалистичке Републике Хрватске, у самом Савезу комуниста Хрватске и под његовим окриљем, расле друштвене и политичке снаге које су налазиле упориште у хрватском државном и историјском праву. Како су те снаге расле и јачале - тако су слабиле, па се постепено и кидале све везе између Хрвата и Срба. Било је само питање дана када ће доћи до потпуног раскида у међусобним односима. У иступима хрватских политичара, који су дошли на политичку сцену после пораза комуниста, било је много појава и чињеница по којима су Срби из Хрватске, па и читаве Југославије, схватили да се приближава зло, да ће се догађаји из раније и новије историје поновити. Како је историја Срба у Хрватској била мало проучена и погрешно научена, што, опет, није случајно, мало је међу њима, чак и међу онима најпознатијим, било оних који су могли да објасне узроке зла које се приближавало. Све је пукло оног часа када је Србе у Хрватској Сабор Хрватске, 22. децембра 1990. године, од конститутивног народа претворио у националну мањину. Тада је свима било јасно да је нова власт у Хрватској, са Фрањом Туђманом на челу, кренула путем којим је ишао поглавник Анте Павелић и сви његови претходници, који су водили политику на темељу хрватског државног и историјског права, који су установом "политичког" народа намеравали да створе етнички чисту и на разним кривотвореним папирима вековима сањану велику, верски - католички - јединствену хрватску државу. Циљ етнички чиста држава Баш зато што се сматрало и што се у туђмановској и посттуђмановској Хрватској још увек сматра да се "хрватска мисао" , како је написао Исидор Кршњави, може остварити само уништавањем Срба, Срби су се нашли на удару екстремних и "ексклузивних" Хрвата који су се регрутовали из различитих друштвених слојева. Ти удари, са мањим или већим прекидима, зависно од околности, трају више од стотину година, а извођени су увек са истим циљем: на темељу државног и историјског права створити етнички чисту и велику, верски - католички - јединствену хрватску државу. Само тиме могу се објаснити противсрпске демонстрације у Загребу 1895, 1899. и 1902. године, загребачки противсрпски велеиздајнички процес 1908/1909, погроми над Србима 1914/1915, и геноцид почињен 1941-1945. године. Само у том склопу дешавања могу се сагледати и оценити "Бљесак" и "Олуја" , после којих је уследило етничко чишћење. Само тиме могу се објаснити сецесија Хрватске и разарање Југославије 1991. године. Претварање Срба у Хрватској, према хрватском Уставу из децембра 1990. године, од конститутивног народа у националну мањину наставак је политике која почива на идеји о само једном - хрватском "политичком" народу. ¥ (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.