Историја злочина (27)

Иако непотпуно остварен у НДХ хрватски државотворни идеал, баштиник усташтва, остао је и у мислима вође ХДЗ, Фрање Туђмана који ће рећи да је Независна држава Хрватска била израз "повијесних тисућљетних тежњи хрватског народа за самосталном државом"

Кад је ХДЗ са Фрањом Туђманом на челу кренуо у акцију ради освајања власти у Хрватској, у свој програмски промотивни наступ уградио је све геостратешке, економске и националнол-политичке погледе о Босни и Херцеговини које су оставили Иво Пилар и фра Доминик Мандић. У том промотивном програму о неодвојивости Босне и Херцеговине од Хрватске речено је да се ХДЗ залаже "за господарско, прометно, духовно и цивилизацијско здружење Социјалистичке Републике Хрватске и Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине које творе природну, недјељиву, геополитичку цјелину и које су повијесном судбином упућене на заједништво..." Писац књиге Политичка судбина Хрватске, Геополитичке и геостратешке карактеристике Хрватске(Загреб 1995) Петар Вучић, без устезања, јавно и отворено написао је да је НДХ, после капитулације Италије септембра 1943, и поништавања римских уговора, територијално била сасвим уобличена, да је Хрватска по величини, облику и смештају, по свим геополитичким и геостратешким ознакама, остварила свој геополитички и геостратешки идеал. Проблем је био само у томе што је у тој идеалној Хрватској било "превише нехрватског становништва". Израз "повијесне тежње" У вези са овом констатацијом поменути аутор Петар Вучић, о хрватској усташкој држави уобличеној септембра 1943, нагласио је: "Иако је умногоме остала само неостварени идеал, она је свеједно остала трајним свједоком високог државотворног хтијења и морала усташког револуционарног покрета, који је таквим државотворним нацртом ( иако непотпуно оствареним) постао истински баштиник хрватског повијесног државотворног идеала и мисли." У овај начин размишљања савршено се уклапа позната изјава др Фрање Туђмана да је Независна држава Хрватска стварно била израз "повијесне и тисућљетне тежње хрватског народа за самосталном државом". Наивне и неупућене, ова изјава је изненадила и узнемирила, премда је она у потпуном складу са столетним тежњама и токовима хрватске политике. Те тежње и ти токови кад је реч о Туђману, исказани су и у његовим јавним наступима. Тако, на пример, у уводном излагању које је одржао на Првом опћем Сабору ХДЗ у Загребу 24. и 25. фебруара 1990, о претензијама Хрвата на Босну и Херцеговину он је рекао: "Тај наш захтјев био је израз и наставак само гледишта таквих хрватских политичара прошлога и овога стољећа, какви су били 'отац домовине' др анте Старчевић, па Миховил Павлиновић, др Aнте Трумбић и Стјепан Радић. Они су редом говорили о Босни и Херцеговини са стајалишта њихова геополитичког јединства и с Хрватском и са Западом, не двојећи о томе што би њихов народ референдумом одлучио гдје му је мјесто." Судећи по овоме, Туђман је био истински следбеник геополитичара Пилара, историчара Мандића и поглавника Павелића. То потврђује и изјава коју је дао на састанку с представницима хрватског војног врха одржаном 23. августа 1995. године у Председничким дворима на Пантовчаку. Тада је јасно, без двоумљења, Туђман ставио до знања да демографско питање у Хрватској, Босни и Херцеговини и Истри треба решавати помоћу војске, јер, нагласио је, само тако се у тим крајевима може учврстити хрватство. Упозорио је присутне да су баш ради решавања демографског питања створили хрватску Републику Херцег-Босну и ХВО. Спремни свим средствима да раде на стварању етнички чисте Хрватске, Туђман и његов ХДЗ су одмах по преузимању власти, још у оквирима СФРЈ, на самом почетку ратних збивања, ангажовали социо-демографе, који су припремили четири студијске књиге са подацима о распореду Срба по хрватским насељима. Тим књигама, које се налазе у Заводу за статистику Хрватске, обављене су нужне предрадње за потоње етничко чишћење. Да је велика Хрватска, са читавом Босном и Херцеговином, до Дрине, државотворни идеал и мисао водиља Хрвата доказ је и то што се са предикаонице цркве Рањеног Исуса, усред Загреба, огласио и један свештеник. У својој проповеди он је тражио да Хрватска буде "љепша, боља, већа и сретнија", да тој Хрватској средиште буде Бања Лука, како је то желео поглавник Aнте Павелић. Проповедник, доминиканац Вјекослав Ласић, изразио је наду да ће се поглавникова жеља остварити, утолико пре што је "овај садашњи облик Хрватске мало чудан". Петар Вучић и доминиканац Ласић нису усамљеници и занесењаци. Они говоре оно што се и како се у Хрватској размишљало и како се размишља о будућности државе. Њима се придружио и извесни Радомир Милишић. У књизи Стваранје Хрватске, Aнализа националне стратегије (Загреб, 1995) тај аутор је написао: "Како је судбина Босне и Херцеговине, односно судбина Хрвата у тој држави неодвојива од Хрватске, тј. Хрватска и Хрвати морају направити све да се она од Хрватске што мање одвоји (јер Хрвати су тамо суверен народ, а то своје право могу одбранити само уз помоћ Републике Хрватске), то ће Хрватска морати стално имати и око и ухо на том за њу тако виталном простору. Простори које су Хрвати у Босни и Херцеговини организирали и обранили и физички су основа хрватског суверенитета у тој држави, као и доказ да се без Хрвата Босна не може стварати." Програми болесне политике Навео сам само неке примере великохрватских територијалних претензија постављених на темељу хрватског државног и историјског права. Међутим, сви настављачи политике Еугена Кватерника и Aнте Старчевића, а у Хрватској су они данас на власти, који су своје програме заснивали, како је написао И.И. Ткалац, "на старим хартијама и на виртуалним територијалним тражбинама", показали су превелике територијалне апетите. Не треба ни трошити речи да би се доказало да су усташе Aнте Павелића читаву своју политику заснивали на хрватском државном и историјском праву. Лице и наличје те политике, исказало се у ратним годинама од 1941. до 1945. на најкрволочнији начин, пред читавом светском јавношћу. Иако је читав свет тим крволоштвом био изненађен и згрожен, оно је уследило као логичан исход једне вековне накарадне и у својој основи болесне политике, која и није могла да учини друго него да створи патолошку мржњу према Србима и да доведе до једног од најстрашнијих геноцида који је свет упамтио. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.