Историја злочина (26)

Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким и уским територијем, који нема дубине, нема као држава будућност. Добија елементарне услове за живот тек кад јој се прикључи БиХ - писао је др Иван Пилар, најуваженији хрватски геополитичар

Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иван Пилар, познат од псеудонимом Судланд, др Јуричић и Флориан Лицхттрагер записао је да "са геополитичкога гледишта троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народнополитички као ни господарско-политички одржи. По оцени Пилара: "Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест уобће торзо неспособан за живот". Др Иван Пилар, писац књиге Јужнословенско питанје, која је у размаку од неколико деценија доживела четири издања, два на хрватском и два на немачком, у брошури Свјетски рат и хрвати, Покус оријентације хрватскога народа још прије свршетка рата, објављеној 1915. и 1917. отворено и јасно ставио је читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ хрвата. У тој брошури др Пилар тј. др Јуричић, написао је: Опстанак само уз БиХ "Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација местимице само неколико километара) саме за себе у опће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијелу у обће не имају никакве будућности... Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Ограничен на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има и Босну и Херцеговину." По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске. Држећи се ове оцене о језгру и љусци, Лексикографски завод ФНРЈ из Загреба, под руководством Мирослава Крлеже, у четвртој књизи Енциклопедије Југославије, која се појавила 1960. године, у одредници Хрватска, израдио је географску карту те републике и при томе јој је придружио читаву Босну и Херцеговину, све до Дрине, не изостављајући ниједан делић земље на левој обали те реке. Када је исти тај завод, у седмој књизи Енциклопедије Југославије објављеној 1968, у одредници Србија, приложио и географску карту те републике, није се послужио истим методом. Србију је зауставио на Дрини, једва прелазећи на њено лево приобаље. Само наивни и ступидни, или, можда, корумпирани и политички љигави српски чланови редакције Енциклопедије Југославије могли су прогутати ову безочну хрватску геоманију према Босни и Херцеговини. То што је урадио Лексикографски завод током шездесетих година нашег века није ништа ново и неуобичајено. Још 1862. године Јосип Парташ је, према нацрту Фрање Кружића, приредио географску карту која носи назив "Хисторички земљовид цијелокупне Краљевине Херватске са означењем границах сада обстојећих покрајинах и наведењем знаменитијих старијих и новијих мијестах". Ова карта штампана је у познатој загребачкој штампарији Драгутина Aлбрехта. Њоме су захваћене, као земље Краљевине Хрватске, Босна и Херцеговина, Црна Гора, југозападни делови Србије и југоисточне области Словеније. У складу са великохрватским тежњама да источна граница Хрватске треба да буде постављена на Дрини је и етнографска карта Николе Звонимира Бјеловучића. У књижици Етнографске границе Хрвата и Словенаца, која је објављена у Дубровнику 1934, приложена је карта "Етнографске границе Хрвата у Краљевини Југославији и околним земљама", коју је саставио Бјеловучић 1933. године. Са не малим територијалним проширењем, та карта неодољиво подсећа на Павелићеву НДХ. У састав хрватске уцртане су у целини Босна и Херцеговина, Бока Которска до испод Бара, предели западне Бачке, област Баје у ондашњој и садашњој Мађарској, делови Мађарске југоисточно од Печуја, дугачак појас уз леву обалу Драве, од Светог Мартина на истоку до Доње Лендаве на западу, и читав Срем. Намерно нацртана у глобалу, непрецизно, Бјеловучићева карта више је израз великохрватских територијалних тежњи него одраз стварних етничких односа. Њоме су обухваћене све земље које су по хрватском државном и историјском праву припадале Хрватској. Етнички односи послужили су Бјеловучићу да на замагљен начин јавно искаже великохрватске државне и политичке циљеве. Кад имамо у виду само ово што је саопштено укратко, у есенцијалном облику, премда би о томе могле бити написане обимне студије, и мање упућени читалац, који није имао прилике да се упозна са великохрватским амбицијама претходних генерација, лако ће закључити где су извори и инспирације савремених хрватских политичара, који Хрватску желе да бране на Дрини, који се позивају на хрватско државно и повијесно право, па својатају Боку Которску, посежу за Бачком, а у исто време желе да сачувају и авнојевске административне међурепубличке границе. У програму некадашњих праваша и франко-фуртимаша, тих претеча Павелићевих усташа, који су се залагали за то да у великој хрватској држави буде само једна застава - хрватска, крије се и одговор на кључно питање данашњих односа између Хрвата и Срба а крију се и узроци због којих је међу њима дошло до рата. Идеје др Ивана Пилара прожеле су читаву хрватску политику. Оне чине основ националне мисли и геостратешких циљева хрватског народа. Пиларове геополитичке идеје и великохрватске тежње у свему је следио и допунио их је својим историографским списима фра Доминик Мандић. И код њега је Босна као хрватска земља била у средишту пажње. О томе је написао: Спој сјеверних и јужних крајева "Својим планинским сплетовима, ријечним смјеровима и цијелом својом геополитичком снагом БиХ настављају, попуњавају и земљишно спајају сјеверне, панонске хрватске земље с јужним, јадранским земљама. Без БиХ хрватске би земље биле растргане, без природних веза и земљишне заокружености. Ријека Дрина са својим дубоким коритом и високим околним планинама затвара хрватске земље и дијели их од српских земаља и средњега Балкана. На тој црти Римљани су подијелили источно и западно римско царство; ту се дијелила источна и западна црква, западна и источна култура". Поред Босне, Мандић је сматрао да су Црна Гора, као Црвена Хрватска, делови Бачке, Срем и Бока Которска хрватске земље и да њој треба да буду припојене. Он је 1942. године из Рима послао меморандум југословенској краљевској влади којим се залагао за конфедерацију будуће југословенске државе. У тој држави етнички териториј између Срба и Хрвата био би подељен реком Босном и Неретвом с тим што би Хрвати имали право и на католичке делове Бачке. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.