Историја злочина (23)

У својим биљешкама др Иван Рибар је записао да су хрватски бан Павао Раух и Јосип Франк, предводник праваша, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије БиХ, склопили споразум који "је гласио да се изврши покољ и исељавање свих Срба из Хрватске".

Из свега реченог јасно се види да је идеја о геноциду над Србима у Хрватској потпуно била сазрела у оквирима Aустро-Угарске још пре избијања Првог светског рата. Др Иван Рибар, познати политичар, припадник југословенски опредељене омладине, присталица политике хрватско-српске коалиције, као активни учесник предратних збивања у Хрватској, забележио је да су бан Павао Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који "је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске". Непрестано заокупљени геноцидним идејама, франко-фуртимаши су и избијање Првог светског рата дочекали са радошћу и уверењем да је наступио тренутак када ће се ослободити "влашког накота" и "посрбица". У још необјављеним забелешкама Иван Рибар је о томе забележио: "Сабор Хрватске био би распуштен одмах још 1914. године, чим је након ултиматума Aустро-Угарске Србији, започео Први свјетски рат, јер распуст је тражила војна ратна команда у Бечу, а приједлог за распуштање упутили су франковци, саборска мањина, који су након ултиматума, а још и прије, након убиства аустријског престолонаследника у Сарајеву, завладали улицом уз помоћ војске, полиције и жандарма. Истребљење Срба Нешто слично, но само у већим димензијама 1908. године прије анексије Босне и од дана анексије. У програму франковаца било је 1914. године истребљење Срба, разбијање јединства и хрватскосрпске коалиције, ове као представнице народног јединства и већине у Сабору. "Међу тим франковцима, који су те дане 1914. године предводили заведене хрватске масе, жариле и палиле, тероризирале, оптуживале, био је један од најбјеснијих Aнте Павелић, тада још непознат јавности (...)" Даље је Рибар написао: "Да је Сабор 1914. године био распуштен и заведен комесаријат са једним аустријским царским генералом на челу, у којем би владајућу ријеч водили франковци, на жалост уз помоћ вођства Хрватске сељачке странке, које се након убиства у Сарајеву слепило са вођством франковаца против коалиције, односно саборске већине, оптужујући ову за сарајевски злочин и велеиздају и слиједом тога, да је потребно Сабор распустити, а вођство и све народне посланике у Сабору, одмах затворити и судити - на вјешала путем војног изванредног такозваног преког суда, - извршен би био програм у цијелости, који су изградили франковци, а по приједлогу Павелића, по којем је требало најрадикалније обрачунати са Сербима, као и Хрватима коалиције. Извршен би био покољ Срба још 1914. године. A јер га нијесу франковци могли извршити тада па су га извршили за вријеме Другог свјетског рата, када су франковци, односно њихови усташки слиједници по милости и уз подршку окупатора добили власт са Поглавником Павелићем на челу (...) (Курзив - Б.К. ) (У фусноти Крестић каже:) Белешке И. Рибара уз писмо упућено др Кости Милутиновићу 11. јануара 1960. године. Копију овог писма са белешком др Рибара користим добротом проф. Милутиновића, којем због тога дугујем захвалност. Белешке др Рибара настале су поводом писања Милутиновићеве књиге Др Иван Рибар, Сисак, 1968. На рукопис те књиге Рибар је ставио извесне примедбе и дао неке сугестије за ситније исправке и допуне.) Закључак др Рибара је да су Срби 1914. године спасени покоља само захваљујући Коалицији, њеној опортунистичкој политици и чињеници да је током рата очуван Сабор у којем су коалиционаши имали већину. Драгоцено сведочење др Рибара за тему о геноциду занимљиво је и стога што, на једном месту у својим успоменама, он даје податке о специјалном саставу следбеника Јосипа Франка, тих, како он пише, представника "друштвене болести и покварености". Франкова "најближа авангарда", по виђењу др Рибара, "састављена од већине народних заступника и најпокваренијих елемената из грађанских и сељачких редова, а на жалост и радничке те студентске омладине, били су представници франковачке руље спремне да изврши налог истребљења Срба, ако је то у интересу свете хрватске ствари а за сјај прејасне хабсбуршке династије". (Курзив - В.К.) На основу свега реченог без двоумљења може се закључити да су франко-фуртимашки кругови, одгајани на традицијама хрватског државног права, на илузијама о стварању етнички чисте и велике католичке Хрватске, уз помоћ Хабзбуршке конархије, задојени нељудском мржњом према Србима, били убеђени да је рат, који су очекивали у време анексионе кризе, а који је избио 1914. године, погодан тренутак када се могу остварити сва њихова сањарења, када се на најгрознији начин - покољима, вешањима, стрељањима, изгладњивањем, прекрштавањем, исељавањем итд. - за свагда могу ослободити Срба. Како им то није пошло за руком у Првом светском рату, стрпљиво су сачекали Други. Прилику која им се тада указала искористили су колико су год могли. Њихова злодела, толико разноврсна и за здрави људски разум непојмљива, нису, што се види из овог излагања, резултат само једног система, ове или оне странке, овог или оног друштва, ове или оне личности, већ стицаја читавог низа околности у дужем временском трајању. Геноцид над Србима у усташкој НДХ својеврсни је феномен њиховог вековног заједничког живљења са Хрватима. Дуготрајно настајање геноцидне идеје у одређеним срединама хрватског друштва, које је, како сведочи др Рибар, имало прилично широку базу, дубоко је укоренило ту идеју у свест многих генерација. Феномени настали дугим трајањем по правилу споро нестају и упорно истрајавају. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.