Историја злочина (20)

Франковци и клерикалци набијени мржњом искаљивали су свој бијес прво вербалним пријетњама "Србе о врбе", "Србима штрик о врат" и другим застрашујућим порукама.

Нагодбењачко понашање Хрвата према Угарској и Aустрији било је мање штетно по те државе и народе тих држава него исто понашање према Југославији. У оквирима Угарске и Aустрије Хрвати су својим бројем, снагом и утицајем били без већег значаја. У оквирима Југославије они су чинили партнера без којег је таква држава била тешко замислива. Знајући то, а свесни да је Србима стало до Југославије да би у њој били на окупу, Хрвати су до савршенства искоришћавали своје нагодбењачко искуство, себично и безобзирно изнуђујући час једне час друге уступке, све са циљем да за себе стекну што веће погодности. Тако се испоставило да је Југославије могло бити само онда и донде ако се и докле се испуњавају захтјеви Хрвата, докле њима одговара да живе у заједници којој су били спремни све мање да доприносе а из ње што више да односе. Кад то имамо у виду, онда је јасно што су и прву и другу Југославију потресале тешке кризе и што су се оне распале по сценаријима у којима су главну улогу разбијача имали Хрвати. Србе прогласили издајницима Стога што хрватске грађанско-опозиционе странке нису признавале националну индивидуалност Срба у Хрватској, што су желеле да их похрвате, водећи српски политичари повезали су се са владајућом Народном странком, која не само да није порицала Србе већ им је чинила и разне ситније уступке. Због тога, посебно у време владе бана Куена Хедерварија, Срби су жестоко нападани као носиоци једног режима који је више водио рачуна о мађарским него о хрватским националним интересима. Истине ради, мора се рећи да је међу тзв. Куеновим Србима било доста каријериста, каквих је, у пропорцијално далеко већем броју, било и међу Хрватима. У току пет саборских периода, у размаку од 1884. до 1906. године било је укупно 460 народних заступника. Од тог броја 354 посланика пристајала су уз владу, а 106 су били у позицији. Владајући систем подржавало је 224 заступника Хрвата и 130 Срба. У опозицији према режиму било је 104 заступника Хрвата и два Србина. Међутим, "Куенови Срби" имали су подршку и у делу српског друштва који се за Народну странку није опредељивао из опортунистичких разлога, већ из нужде. Наиме, непризнати, под снажним хрватским притиском који им је угрожавао и саму националну егзистенцију, Срби нису хтели, а ни смели, дозволити да се нађу у процепу између хрватске опозиције и хрватске владе, иза које је стајала влада у Пешти. Због тога су, из нужде, присиљени агресивним понашањем хрватских опозиционих грађанско-политичких странака, да би се одбранили и сачували, од два зла изабрали оно које је за њих било мање. Премда је сама сносила одговорност због оваквог опредељења Срба, јер их је бацила у наручје Мађара и њихових сарадника из Хрватске, хрватска опозиција их је жестоко нападала, па их због тога и жигосала као издајнике. Такво жигосање, које је трајало деценијама, није остало без одзива. Њега су прихватале и многе присталице хрватских опозиционих странака, па се такво мишљење, широко распрострањено, уврежило до наших дана и у политичкој публицистици и у интерпретацијама заједничке прошлости, што, све скупа, није остало без последица које се тичу геноцида. Удружени, франковци и клерикали (франко-фуртимаши), деценијама одгајани у мржњи према Србима, из средишта Монархије свестрано подржавани и подстицани против њих и југословенски опредељених Хрвата, из године у годину постајали су све милитантнији и бруталнији. Политика заснована на хрватском државном праву, са свим њеним већ на бројним консеквенцама, нарочито оним које су се тицале Срба, почела је постепено да убира и своје прве плодове. Са пуно геноцидних елемената, ти плодови били су, заправо, уходавање и припремање за велики обрачун који ће се десити у време рата од 1941. до 1945. године. Оштрим вербалним нападима на Србе у Хрватској, мржњом набијени франко-фуртимаши нису успевали да се испразне. Како је време одмицало и сукоби се умножавали и заоштравали, са разноликих вербалних насртаја - у којима налазимо и оне са чистим геноцидним порукама, као што су: "Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат" "Србе о врбе", "Србом сјекиром за врат" и друге - прешло се и на све чешће физичке обрачуне којима је требало остварити поменуте пароле и уништити "влашки накот", како су поред многих других погрдних и увредљивих назива крштени Срби. До физичког обрачуна долазило је у више наврата приликом масовних противсрпских демонстрација. Једна од таквих демонстрација десила се 14. и 15. октобра 1895. године у време посете Фрање Јосифа главном граду Хрватске. Повод за демонстрације биле су српске заставе истакнуте на православној цркви и згради Српске црквене општине. Задојена уверењем да у "Хрватској може бити само Хрвата", а да су Срби само у Србији, док су у Хрватској "православни Хрвати", светина регрутована из различитих друштвених слојева оба пола, неједнаке старости, међу којима је било и католичких свештеника, насрнула је на поменуте српске зграде. Национална срамота Хрвата Вичући и урлајући, руља је вређала српска национална осећања и православне свештенике, каменицама разбијала прозоре на цркви и парохијалном дому, бацала на њих боце мастила. Том приликом је оштећена и упрљана фирма на Српској банци у Загребу, која је била исписана ћирилицом. Овај догађај тешко је погодио не само Србе него и многе Хрвате који су противсрпске изгреде, осуђене у многим земљама Европе као дивљачке, примили као прворазредну националну срамоту. Међутим, опозициона хрватска штампа правдала је противсрпске испаде тиме што су их Срби, наводно, изазвали истицањем заставе једне "стране државе". С друге стране, бан Куен Хедервари, који је у Сабору осудио изгреде, није био вољан на примереним кажњавањем изгредника стане на пут сличним испадима против Срба, који су се три године раније већ десили у Госпићу. Штавише, представници реда су скрштених руку посматрали изгреде и правдали се да немају разлог за посредовање. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.