Историја злочина (2)

Генезу геноцида над Србима треба тражити у временима када су бјежећи од Турака, насељавали посједе хрватских феудалаца. Желећи да сачувају статус слободних сељака и граничара крајишника, жестоко су се опирали покмећивању и покатоличавању. Тако нису били обавезни да дају разне дажбине феудалцима, цркви и свештенству због чега су на њих вршени свекојаки притисци - до физичких обрачуна

Први и највећи, али, нажалост, досад још усамљени продор у сазнавању истине о узроцима геноцида у усташкој НДХ начинио је Виктор Новак књигом Магнум цримен. Њоме је обухватио, како у наслову каже, "пола вијека клерикализма у Хрватској". Без обзира на приговоре који му се могу ставити, Новак је том књигом на недвосмислен начин разоткрио једну од најзначајнијих димензија настанка геноцида, и то ону у његовој поодмаклој и завршној фази. Сасвим је сигурно да генезу геноцидних радњи над Србима у Хрватској треба тражити у временима када су тзв. православни Власи, тј. Срби, под притиском Турака у ЏВИ и ЏВИИ веку почели да насељавају хрватске земље. Појавом "православних шизматика" на тлу Хрватске искрсла су многа питања верског, социјалног и економског карактера. Насељени на поседима хрватских феудалаца, како духовних тако и световних, Срби су били изложени двоструком притиску: притиску покмећивања и унијаћења. Како су они по сваку цену желели да сачувају статус слободних сељака и статус војника - крајишника - жестоко су се опирали и покмећивању и унијаћењу, које би у основи изменило њихов друштвени положај. Тврди загребачки бискупи Познати по верској искључивости, чиме се одликовало читаво друштво ондашње феудалне Европе, хрватски сталежи донели су на свом Сабору 1608. године и посебан закон који је на хрватској државној територији јавна права признавао само припадницима католичке вере. Тај закон био је у складу са познатом девизом: чија земља онога вјера. У складу са својом функцијом, својим положајем у сталешком друштву, те девизе посебно су се држали загребачки бискупи, али и други феудални велепоседници Хрватске. Принцип изражен у тој девизи њима није одговарао само из верских већ и из економских разлога. Наиме, српско православно становништво није, попут католичког, било обавезно да католичкој цркви и њеном свештенству даје разне дажбине. Сачувавши статус слободних сељака и по преласку у Хрватску и укључујући се у војногранични систем, огроман број Срба нису постали кметови. Самим тим они нису, као већина хрватског становништва, били обавезни да плаћају бројне феудалне дажбине. Да би их на то приволели, хрватски феудалци служили су се свим расположивим средствима не презајући ни од физичких обрачуна са жилавим и непокорним "православним шизматицима". У историји су познати многобројни примери драстичних притисака на православне српске становнике Хрватске, али је у изворима забележено и то да је управник имања Загребачке бискупије, Aмброз Кузмић, у извештају сачињеном 13. новембра 1700. године, написао чак да би било боље "Влахе" "всзе поклати него зтанити" (тј. настањивати). Разумљиво, требало их је поклати због тога што нису били кметови, што нису били католици, што никако нису хтели да прихвате статус феудално зависних подложника са свима теретима на које су ови били обавезни. Свој предлог Aмброз Кузмић образложио је тврдњом да "Власи" "на вексу сзу скоду племенитому орсзагу (држави - В.К.) у цзесзаровои сзветлосзти него хасзан" па да "нити цзесзарова сзветлосзт нити племенити орсзаг сними нигдар не буде зталан нити миран". Тако већ у освит ЏВИИИ века наилазимо на податак да су феудални кругови Хрватске, из разлога класног и верског антагонизма, били спремни на геноцид против српског православног становништва, које је населило њихове поседе, али под посебним условима и мимо њихове воље, кршећи њихово право феудалних господара. Већ тада, судећи по сукобу између српског становништва насељеног у Хрватској и хрватских сталежа, било је јасно да су Срби у Хрватској у сваком погледу незвани гости, да су ту, где су се настанили, били не само сувишни већ и непожељни. Према њима су се односили као према уљезима. Такав однос према Крајишницима, у првом реду према Србима православне вере, преносио се са колена на колено и очувао се до наших дана. Пресудну улогу у томе одиграли су хрватски и славонски феудалци, како духовни, тако и световни. Они су моћан утицај имали и после слома феудализма 1848. године, у грађанском и капиталистичком друштву, на које су пренели своје погледе и своја оптерећења из ранијих периода историје. Захваљујући томе стари неспоразуми не само да нису престали него су пренети у нови друштвени и политички систем, који су свом силином тровали, оптерећивали и разједали. Пријетње Србима у Дубровнику До које мере је ишао хрватски антагонизам према Србима, чак и у Далмацији, где су међусобни односи били сношљивији од оних у Хрватској и Славонији, сведочи писмо Ђорђа Николајевића, проте дубровачког, упућено владики Јеротеју Мутибарићу, из Дубровника 22. марта 1848. године. Николајевић је писао: "Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајшиј страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исјећи. Истина да се данас и од синоћ мало утишава, но ако и најмања искра букне, ми смо пропали." На срећу, када се о претњама сазнало у Боки, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: "Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежнији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и једнога, они ни једног католика у животу оставити неће. Но и ова пријетња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне други глас, који у случају обистињена не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима." (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.