Историја злочина (19)

Српски успјеси у балканским ратовима обезбиједили су им руководећу улогу у окупљању јужних Словена. Побједа српског схватања о уједињењу јужнословенских народа болно је примљена у многим хрватским круговима, посебно у оним национално искључивим.

Супарничка борба око руководеће улоге једних, односно других непрестано је тињала и претворила се у борбу двеју непријатељских политика, у борбу два центра, од којих је један морао подлећи. После успешно завршених балканских ратова, Београд, Србија и Срби наметнули су се као истински руководећи чиниоци у окупљању јужних Словена. Након Првог светског рата уједињење је изведено под вођством Срба, са средиштем у Београду. Та победа српског схватања у решавању јужнословенског питања у многим круговима Хрвата, посебно оним национално искључивим, који нису нестали са сцене ни после Првог, ни после Другог светског рата, примљена је болно, као тежак пораз који заслужује још тежу освету. Не само стварање већ и начин стварања заједничке државе 1918. године поменутим круговима Хрватске служили су као непресушан извор незадовољства, роварења и разарања државе, која није створена по узору којем су они тежили. Њени истински творци, Срби, због тога су постали још омраженији и још више него дотле нашли су се на удару оних који су настанак Југославије доживели као пораз хрватске државне и политичке мисли. Загреб у улози Новог Сада У заоштреним међунационалним и политичким односима крајем ЏИЏ и почетком ЏЏ века, у време када је Хрватска католичка црква прихватила великохрватски програм Јосипа Франка и његове Чисте странке права, кад је католички клерикализам почео да прожима све поре живота и да добија све препознатљивије особине антисрпства и антиправославља, Срби у Хрватској и Славонији постигли су више запажених резултата. На најбољи начин успели су да организују своју привреду, посебно своје финансије, да створе снажну политичку странку, да окупе и обједине српско друштво у разним гранама делатности и да значајно искораче у култури. Постигнути успеси били су толики да је Загреб постепено почео да преузима улогу Новог Сада, некадашње "српске Aтине". Малограђански, национално искључиви и ултракатолички кругови Хрватске, Славоније и Далмације, који су желели да створе велику, етнички чисту и католички јединствену хрватску државу, нису могли да се помире с чињеницом да Срби у Хрватској економски и политички јачају и културно се оснажују. Недорасли да се упусте у здраву конкуренцију са Србима, да им се супротставе сопственим успесима, малограђански франко-фуртимашки кругови Хрватске, Славоније и Далмације су своје неспособности надокнађивали рушилачком мржњом, која је у више наврата испољена у противсрпским демонстрацијама изведеним у Загребу и другим градовима Хрватске. Срби су тако и на пољу немилосрдне капиталистичке утакмице, која је добила вид борбе између двеју нација, доживљени као трајно реметилачки чинилац, који је стајао на путу развоја хрватске привреде, друштва и политике и, што је посебно важно, на путу остварења вековне тежње - изградње независне хрватске државе. Економски ојачани, друштвено добро организовани, у основним политичким циљевима сагласни и обједињени, ослоњени на Србију, чији углед је од 1903. био у сталном успону, Срби у целини били су привлачни за један део Хрвата спремних на истинско помирење, слогу и сарадњу. У таквој ситуацији Срби у Хрватској, Словенији и Далмацији, који су тежили измирењу и сарадњи на потпуно равноправним основама, у очима франко-фуртимашких екстремиста постали су опасни. Опасност су налазили у чињеници да су Срби у целини, посебно тзв. хрватски Срби, нудили другачије путеве и начине решења хрватског и српског питања од оног за који су се залагали великохрватски екстремисти, иза којих су стајали званични кругови Беча и Будимпеште. Уместо велике, етнички чисте и верски-католички јединствене Хрватске - Хрвати и Срби склони измирењу, слози и сарадњи исказали су спремност да живе заједно и равноправно у новој и самосталној држави. Хрватски екстремисти нису хтели да живе са Србима у заједничкој држави. Уз то, сматрали су да је југословенска опредељеност Хрвата и Срба не само негација њихових националних и државних схватања већ и да она опасно растаче јединство хрватског народа. Због тога су се, од првих година ЏЏ века, од када је југословенска идеја почела да хвата дубље корене, и Срби и Хрвати југословенског опредељења, као и југословенска мисао, налазили на сталном удару свих врста заступника великохрватске политике. Стољетни снови о држави У намери да укажем на суштинска спорна питања Срба и Хрвата и на узроке геноцида, не могу заобићи крупне разлике које су постојале међу њима у ставу према Југославији. Рано изгубивши државу и потпавши под власт Угарске а потом Aустрије, Хрвати су више од осам стотина година живели под туђинском управом и снивали снове о обнављању своје државности. Не могавши те снове да остваре у пракси, силно су се упињали и огромну, поштовања достојну енергију трошили да какав-такав континуитет своје државности очувају у формалноправним актима, у разним пактима, санкцијама, нагодбама, дипломама, патентима, краљевским заверницима, саборским одлукама и другим списима. Осам стотина година државноправних нагодбењачких борби оставило је дубоког трага на менталитет Хрвата. Онако како су се понашали у оквирима Угарске и Aустрије, а потом Aустро-Угарске, понашали су се и у оквирима прве и друге Југославије. Обе Југославије за њих су биле пролазне. Њихов идеал, како је већ речено, била је независна Хрватска. Стога, Југославију, у којој су се стицајем историјских околности нашли, нису прихватили и осећали као своју. Уосталом, у њено настајање уложили су таман толико колико су били спремни да је бране и прихвате као своју. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.