Историја злочина (18)

Срби никада нису изневјерили Хрвате, увијек спремни на заједничке активности с њима у одбрани њихових државних интереса, угрожаваних у вријеме револуције и рата с Мађарима 1848. у годинама народних покрета 1883. и 1903.

Комплексе које су Хрвати имали у односу на Србе због тога што су ови стекли две независне државе, а Хрвати располагали само једном, и то на папиру, и страх од тога да ће их Срби асимиловати, уобличио је политички и идеолошки већ поменути Иван Пилар, тј. др Јуричић. У брошури Свјетски рат и Хрват, Покус ариентације хрватскога народа још прије свршетка рата, објављеној 1915. и 1917. др Јуричић је написао: "Хрватско-српско народно јединство могуће је само на темељу потпуне равноправности Хрвата и Срба. Ни ова равноправност је у пракси апсолутно неизводива, не само услијед тога што Срби имају двије неовисне државе, пак су по томе јачи, него и зато што Срби нису само народна олина, као ми Хрвати, него народно-конфеционална олина. Они су дакле априори њешто јаче од нас Хрвата. Са сваким нашим захтјевом, кој се оснива на народном егоизму сукобити ћемо се са српским народним и конфесионалним егоизмом. Ми дакле макар били у бројнијој већини у таквом конфликту, вазда ћемо са 99 одсто вјероватности подлећи. Тако је то хрватско-српско народно јединство за нас а приори социетас леонина, а осим тога је право јединство искључено, док ми Хрвати не пређемо на православље - а онда смо већ и постали Срби. Јединство на темељу равноправности између Хрвата данас у опће није могуће, него је оно само једна фраза за потпуно претопљење у Српство. - То Срби и знаду, за то се данас толико и одушевљавају за то јединство." Сукоби и Војна крајина До пораста неспоразума и сукоба између Хрвата и Срба дошло је посебно у тренутку када је Војна крајина, са многобројним српским становништвом, након развојачења 1881. године ушла у састав Хрватске. Срби су тада постали значајан чинилац у хрватској политици. Како су њихове националнополитичке тежње у много чему биле не само у раскораку већ и у сукобу са хрватском опозиционом политиком, међусобна конфронтација није се могла избећи. Она је била толико велика, разноврсна и дуготрајна да је Исо Кршњави, неколико месеци после познатих противсрпских демонстрација, које су се догодиле у Загребу септембра 1902. поткрај те године, кад је сазнао за неке планове о анексији Босне и Херцеговине, забележио: "Ми (Хрвати - Б.К.) још нисмо сасвим пробавили Војну крајину и Србе, које смо с њом добили, а што би са Србима у Босни? (Курзив - В.К.) Кад се испитају суштинска спорна питања између Хрвата и Срба, која су доводила до неспоразума и сукоба, па и до геноцида, морају бити поменуте многе злоупотребе Срба од стране Хрвата, многа изневеравања договора, уговора и одлука, чак и оних које је доносио Сабор Хрватске. Спремни и на заједничке активности са Хрватима у одбрани хрватских државних интереса, под условом да са њима на једнак начин поделе и права и обавезе, Срби никад нису изневерили Хрвате, а у борби су често предњачили. Десило се то у време Револуције и рата са Мађарима 1848/49. насилног наметања Нагодбе и дуализма 1867/68, рушења нагодбеног бана Левина Рауха и борби око ревизије Нагодбе 1869-1873, у годинама народних покрета 1883. и 1903, и више пута касније, све до дана блиских нашем времену. Увек када су им Срби били потребни; и докле су им били потребни, Хрвати су са њима били добри, делили су им обећања и не само да нису постављали питање равноправности и признавања српске политичке посебности већ је и Сабор свечано изјављивао "да троједна краљевина признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и равноправан". По престанку опасности, по успешно обављеном послу, исти они који су Србима широкогрудо делили обећања и признања окретали су се против њих и настављали све по старом, као да се у међувремену ништа није десило, као да према Србима нису имали никакве обавезе. Више пута искоришћени, а потом изневерени и грубо одбацивани, Срби су добро уочавали сву вероломност Хрвата. Због тога су им мало веровали, али су им, упркос свим горким сазнањима, принуђени околностима живота, и даље дозвољавали да их варају, да их користе и да им подваљују, гајећи неосновану наду да се подвале неће поновити. Из ове и овакве столетне игре Срби су на политичком пољу увек били губитници, а Хрвати добитници. Међутим, у моралном погледу Срби су битке добијали, а Хрвати су их губили. Такав однос поражених и побеђених уродио је још једним плодом: узајамним презиром, нетрпељивошћу и мржњом, и то патолошком мржњом, подједнако необузданом и подједнако опасном за обе стране и за оба народа. Увијек рачунали на помоћ Беча Кад се, од средине прошлог столећа, свом силином наметнуло источно, а са њим у вези и јужнословенско питање, искрсли су и нови проблеми у односима између Срба и Хрвата. Премда је и на једној и на другој страни било оних који су сматрали да тако крупна питања треба решавати сагласно и удруженим силама, надвладале су снаге које су повеле међусобну супарничку борбу. Уверени да у много чему, посебно у култури, имају предности над Србима и да такви - културнији - могу бити и привлачнији за све Јужне Словене, Хрвати су сматрали да њима припада руководећа улога у националноослободилачким и ујединитељским акцијама и да Загреб, а не Београд, треба да буде средиште окупљања. У тим и таквим плановима Хрвати су, што је већ речено, увек рачунали на помоћ Беча и династије, који су им у том смислу и будили наду. Полазећи од чињенице да су имали две, најпре полузависне а од 1878. године потпуно независне државе, да су имали војску и све друге значајне предности за вођење самосталне националне и државне политике, које су Хрватима недостајале, Срби се нису много обазирали на њихову умишљеност о високој култури, већ су сматрали да су они, а не Хрвати, позвани да одиграју улогу Пијемонта међу Јужним Словенима и да Београд, а не Загреб, треба да буде средиште окупљања. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.