Историја злочина (15)

Увјерење да су Срби највећа сметња развоју Хрватске и да их треба физички уништити владало је и у оним дијеловима хрватског друштва које се није сврставало под заставу усташтва. Предсједник Удружења књижевника Владимир Колар, који није био усташа, радовао се њемачком бомбардовању Београда 1941. рекавши да их треба бомбардовати "док је и један тај гад жив". Примјера има још

Изјаве истакнутих усташких министара и католичких свештеника резултат су раније осмишљеног плана поглавника Aнте Павелића о геноцидном уништавању Срба. Још у јесен 1940, годину дана пре но што је дошло до Другог светског рата, за тај план сазнао је Влатко Мачек, тадашњи потпредседник југословенске владе у Београду. Он је био обавештен да је Павелић, у Сијени, у Италији, за време заточеништва, "на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској", припремио план за покољ Срба у Хрватској. Иако је Мачеку све то било предочено и план му показан, он о томе није обавестио владу ни своје политичке партнере из Сељачке демократске коалиције, који су представљали Србе у Хрватској. Има индиција да је с тим "безбожним плановима" упознао надбискупа Степинца и да је од њега тражио да утиче на Павелића и његове људе да одустану од извршења тих злочиначких намера. Идејом о геноцидном уништавању Срба нису биле заокупљене само усташе. Уверење да су Срби главна препрека за развој Хрвата и Хрватске и да их треба физички уништити владало је и у оним деловима хрватског друштва које се није сврстало у редове усташа, али Србе није мање мрзело од самих усташа. Дубоки коријени мржње Примера ради, председник Удружења књижевника Хрватске Славко Колар није био усташа, али је 1941. године, кад су Немци бомбардовали Београд, изјавио да Србе треба бомбардовати "док је и један тај гад жив". Познати професор књижевности Миховил Комбол такође није био усташа, али је, упркос томе, фебруара 1945. изјавио да милион Срба треба потући да би се они који преостану прикључили Хрватима. Изјаве поменутих личности из највиших редова хрватске интелигенције речито говоре о томе колико дубоко и широко је у хрватском друштву била распрострањена мржња према Србима и идеја да се њиховим геноцидним уништавањем на најбољи начин може решити читав сплет питања која се тичу Хрватске и Хрвата, њиховог опстанка и њихове будућности. Мало је познато да су и комунистичке власти Хрватске, непосредно по свршетку рата 1945. године, више одмагале него што су помагале повратак Срба - избеглица из Хрватске, Славоније и Далмације, који су се спасли усташког ножа. Тадашње федералне власти Хрватске биле су задовољне тиме што се број Срба у Хрватској осетно смањио. Оне су нерадо предузимале присилне мере за истеривање усташких породица из српских кућа и са српских имања. Због тога је Министарство колонизације Демократске Федеративне Југославије у више наврата током 1945. године захтевало од Председништва народне власти Хрватске и њених надлежних министарстава да упозоре "подручне органе власти на правилно и брижно поступање са повратницима", припадницима српског народа, "који се из Србије враћају у своју ужу домовину Хрватску (...) Да етнички чиста хрватска држава заокупља пажњу и данашњих властодржаца Хрватске, како је било и у претходних сто и више година, навешћу неколико доказа. Проф. др Славен Летица, потоњи саветник председника Туђмана, објавио је 12. септембра 1989. године у листу "Данас" текст под насловом "Aсимилација хрватских Срба". Тим чланком Летица је покушао да, тобоже научно, да образложење о неминовности асимилације Срба у Хрватској. Уз то, он се вратио идеји "хрватског политичког народа", тврдећи да се Срби у Хрватској могу опредељивати за два пута. Могу бити, како је написао, "органски дио" српског етничког народа, или "дио хрватског политичког народа". Овим је Летица Србима понудио оно што им је упорно и на силу наметано током читаве друге половине ЏИЏ века, све до 1905. године, до стварања Хрватско-српске коалиције, а од франковаца и после тога. Понудио им је пут одрицања од своје националне припадности како би постали део хрватског политичког", тј. "конститутивног народа". Понудио им је оно што Срби у Хрватској никада у прошлости нису могли ни хтели да прихвате, јер су били свесни да им је нуђен пут националног и политичког затирања. Све до 1918. Срби су се том путу жестоко опирали и због тога су водили бескомпромисну борбу, чврсто уверени да је то борба за опстанак. Политика коју је понудио Летица проузроковала је у оквирима Aустроугарске племенски раскол између Хрвата и Срба, јер је чинила окосницу свих сучељавања између двеју нација. Летица је понудио политичка решења, чија су изворишта у хрватском државном и историјском праву. Та решења су, својевремено, у ЏИЏ веку, владајући кругови Мађарске покушавали да наметну Хрватима, као и Србима, а ови су се томе, да би се спасли мађаризације, жестоко одупирали. Једна држава, један народ Решења која је понудио један од угледнијих чланова Туђманове Хрватске демократске заједнице своде се на добро познату формулу: једна држава, један народ, један језик. Како је та формула била актуелна у време аустријске, аустроугарске и павелићевске ендехазијске власти, очигледно је да ововременски хрватски политичари своје узоре налазе у временима која су прохујала. Да би створио велику и етнички чисту хрватску државу, Туђману је на путу била Југославија. Због тога је одлучио да руши Југославију, јер док је она постојала није могло бити ни суверене, а камоли велике и етнички чисте Хрватске. У разговору који је Туђман водио 3. фебруара 1996. у председничким дворима с Ненадом Иванковићем, дописником "Вјесника" из Бона, изјавио је да је при сусрету са Здравком Томцем у Копенхагену јануара 1990. године "изнио своју визију за излазак из Југославије". Због тога што је желео суверену Хрватску, он тада није био спреман да прихвати чак ни конфедеративну Југославију, јер, како је рекао Иванковићу, "захтјев за конфедерацију је самоубилачки за Хрватску". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.