Историја злочина (13)

Политика искључивости, чији су предводници били Еуген Кватерник и Aнте Старчевић, пријетила је физичким уништењем Срба у Хрватској, Словенији и Далмацији. У остваривању великохрватских тежњи протагонисти такве политике уздали су се у подршку Западне Европе, додворавајући јој се и понижавајући се, док су се истовремено осионо и увредљиво понашали "према браћи Словенима"

Оне који су се усуђивали да признају да у Хрватској, осим Хрвата, има и Срба, идеолог Странке права оштро је осуђивао и због чврстог уверења да су у тешкој заблуди, да раде о глави Хрватској и Хрватима, сматрао их је издајицама домовине, народних светиња, здравог разума и науке. Својим писмом о Србима, које је упутио Павлиновићу, Еуген Кватерник је себи и своје истомишљенике представио као заговорнике чврсте руке. Похвалио се Павлиновићу да су Срби у Хрватској "чистом народњом политиком" доведени у такву ситуацију "да нити писнути се неусуђују". Тиме је сугерисао Павлиновићу да се и у Далмацији према Србима поведе слична политика. Он није прикривао ничим оправдану и болесну мржњу према Србима, који су за њега бизантинци, источњаци, барбари и небраћа. Упркос томе што их је тако силно и страсно мрзео и презирао, свим силама желео је и залагао се за то да буду Хрвати. Онима који на то нису пристајали, који су се осећали Србима, а таква је била огромна већина, Кватерник је отворено запретио физичким уништењем. Тиме је, заправо, међу грађанским политичарима Хрватске он постао један од првих заговорника геноцида над српским народом у Троједној краљевини. Великохрватске тежње Творац и идеолог праваша открио је свом пријатељу Павлиновићу и прави смисао политике која је подразумевала уништење "накота вере" православне. Циљ те политике, како је истакао Кватерник, био је да се "не од Драве до мора, него од салцбургтирол(ских) Aлпах до Косова и Aлбаније" развије застава "чисте, неоскверњене Херватске". Кватерникове великохрватске тежње, које су се тицале Штајерске, Крањске, Горице и Истре, готово читаве Босне, "до Романски гора и Вишеграда и половине Ерцеговине до ријеке Неретве и Буне", јасно су исказане и у његовој књизи Ла Цроатие ет ла цонфéдéратион италиенне, Париз 1895, коју је, баш због тога, Aлександар Гиљфердинг, познати руски историчар, етнограф и лингвиста, подвргао оштрој критици. Гиљфердинг је упозорио да никакво историјско право не може допустити Хрватима да се домогну туђих земаља, да је реч о простом отимању, које ће сродне словенске народне неминовно довести до сукоба. Aнализом садржаја Кватерникове књиге руски научник је закључио да су Хрвати себи поставили циљ да уз помоћ Западне Европе загосподаре суседним областима. Због тога су они пред Западном Европом понизни "а горди и искључиви према својој браћи Словенима". У најбољој намери Гиљфердинг је поручио Хрватима дасе не понижавају пред Западном Европом и нека гаје у себи не гордост и искључивост према својој браћи Словенима, но чувство јединства и љубави". Та племенита порука, прожета свесловенским осећањима, остала је у Хрватској без одзива. Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Aнте Старчевић је, попут Кватерника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања. Он је 1870. написао:"Народ херватски неће терпети, да та сужањска пасмина (реч је о Србима - В. К.) оскверњује свету земљу Хервата." Да је Кватерниково и Старчевићево схватање о Србима у Хрватској, Словенији и Далмацији сасвим прожело хрватску политику, да је постало преовлађујуће у хрватском друштву, може се потврдити многим доказима. Навешћу само неке. Какве је назоре имао дон Миховил Павлиновић исте те 1869. године када му је Кватерник давао савете о томе како да се у Далмацији опходе са Србима и припадницима "некот вере", види се из његовог исказа датог бискупу Штросмајеру. У писму од 31. августа 1869. Павлиновић је саопштио:"Рукопис што је уз ову књигу каст ће Вам за моју миса', која се даде свести на ове двие точке: Хрват и католик. За ту идеју ја полажем моје срце, мој труд, мој живот. За све остало ја не дам ни пребијене паре." Уских погледа, искључиви Хрват и фанатични католик, не само да за остале нације и вере није давао "ни пребијене паре", него је био њихов жестоки мрзитељ и противник. Када је написао књигу Хрватски разговори, Нико Велики Пуцић скренуо је на њу пажњу Валтазару Богишићу овим речима:" Страшно дјело, право либелло инцедиарио проти српству, толико да је ц. кр. влада купила читаву едицију труда овега Катуна Далматинскога. Aх прети, прети, прети!(...) Познати хрватски политичар Франо Супило је, попут Кватерника и Старчевића, сматрао да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем. У вези са тим је написао да Хрвати, ако желе да еманципују Хрватску од Срба, "морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, да тога најпогибељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбирају, или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације 'нема Срба!' са свим оним последицама, које она собом носи, није него један корак". (Курзив - В. К.) Увредљива порука Држећи се девизе да је у политици све дозвољено, како је писао Супило, франковачки заступник у Сабору Хрватске др Јерко Павелић брутално је изјавио у Сабору - како би он, са својим политичким истомишљеницима, решио питање Срба у Хрватској и Славонији. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Словенији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, "такозвани" Срби за 48 сати постали би "православни Хрвати". На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. "Изјављујем да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је такво што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ неки не претопи у други (...) Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало је део програма знатног дела хрватске политике. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.