Историја злочина (12)

Послије 1880. политичке странке Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији имали су обавезујућу одредбу српских заступника да штите српско име, националну и политичку индивидуалност. Странка права сматрала да су Срби настали на вјештачки начин, за шта је оптуживала Српску православну цркву. За национално искључиве Хрвате, они су "синови оног клетог племена које свуда сије мржњу" Италијана и Мађара

Сви политички програми Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, настали после 1880. године, имали су у својим одредбама задатак чланства да штити српско име, српску националну и политичку индивидуалност. У програму Српске самосталне странке из 1882. наглашено је да ће заступници те странке радити "пре свега на томе да се законодавним путем призна име српско као равноправно са хрватским". У програму Српског самосталног клуба из 1883. истакнуто је да ће Срби радити на томе "да се народу нашем законом призна име српско, да му се нетакнутом очува народно-црквена аутономија" и да се призна "равноправност ћирилице с латиницом". Јуна 1887. бирачи Српске самосталне странке одлучили су да траже, "према начелу равноправности признање српске народности у троједној краљевини, да се сваком унутрашњем закону или другом важном службеном чину, где је реч о народу троједне краљевине или о његовом језику назива тај народ хрватским и српским, а језик његов хрватским или српским". Политички програм Српске радикалне странке, донет у Окучанима септембра 1903, залагао се за потпуну равноправност и једнакост српског народа са народом хрватским. Та странка одучила је да се бори "да се законитим путем отклоне све препреке, које потиру равноправност, и да се призна право српског народа као народа на автономију његове српске православне цркве, школе и фондова". Уз то, радикали су тражили "да се у сваком земаљском закону и сваком другом службеном акту употреби назив: 'хрватски и српски народ', 'хрватски и српски језик'". Исто тако захтевали су "да се узакони потпуна равноправност ћирилице са латиницом". Накарадна тврдња По широко распрострањеном, научно неутемељеном мишљењу Старчевићевих праваша, потоњих франко-фуртимаша и њихових духовних следбеника, Павелићевих усташа, који су се ослањали на хрватско државно и историјско право, Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији настали су на вештачки начин, посредством Српске православне цркве и вере, уз помоћ попова, калуђера и учитеља. Вером његовано и створено српство је, по том накарадном тврђењу, које има јасне великохрватске и асимилационе тежње и циљеве, свесно цепало хрватство, да би га омело у развоју и оживотворењу националних и државних задатака. Срби у Хрватској су, по виђењу национално искључивих Хрвата, "хрватски ренегати, савезници талијанаша и Маџара", они су "стафажа туђинства против слободе и уједињења Хрватске", "синови оног клетог племена, које свуда сије мржњу, клање и убојства, које грамзећи за влашћу подло обара пред собом све, умишљајући, да ће тиме застрашити хрватски народ". Срби су љуте змије "од којих си тек сигуран онда, када им сатреш главу". Стога што Срби у Хрватској и нису Срби, него Хрвати православне вере, што су хрватски отпадници, сарадници хрватских непријатеља, Италијана и Мађара, њих је требало увести у ред, милом или силом натерати их да се одрекну српске а прихвате хрватску државну идеју. Из онога што је утемељивач Странке права Еуген Кватерник поверио Миховилу Павлиновићу, предсједнику Хрватске Народне странке за Далмацију, види се да су Срби, самим тим што су постојали, што су били Срби а не Хрвати, што су живели на тлу Хрватске, проглашени за оне који цепају јединствени хрватски народ, и то због туђих интереса. Ни по коју цену Кватерник није био спреман да призна да на хрватској државној територији има и неког другог народа осим хрватског. Упркос томе што су Срби својим претежним делом, и то не само у оквирима Aустро-Угарске већ и ван њених граница, у то време, као и касније, сматрали да је Хабзбуршка монархија њихов највећи и најопаснији противник, Кватерник их је, сасвим неосновано и злобно, оптужио да су "најоштрији нож" у њеним рукама, који је уперен против Хрвата. Врло је важно нагласити да је правашки првак такву оцену о Србима дао у тренутку када су они свим силама и где год их је било, заједно са најпрогресивнијим присталицама хрватског грађанства из редова Народне странке, радили на рушењу дуалистичког система, на обарању унионистичког бана Левина Рауха и поништавању неравноправних и понижавајућих одредаба Хрватско-угарске нагодбе. Премда су Срби тада стајали на бранику хрватских државних, националних и политичких интереса, Кватерник их је прогласио за издајнике, не зато што су били издајници, већ стога што су били Срби, а не Хрвати, што су били православни, а не католици. Издаја Србима подметнута Свакако треба имати у виду чињеницу да је Србима у Хрватској издаја подметнута у тренутку њихове највеће лојалности, патриотизма и домољубља, у часу када су високом политичком свешћу предњачили у тешкој опозиционој борби против Aустро-Угарске и система који је она наметнула Хрватској. Једном исконструисана, оптужба о тобожњој издаји хрватских интереса биће стално потезана против Срба. Биће то жиг који ће им се бескрупулозно утискивати са дубоко промишљеним циљем. Тим жигом Србима је требало наметнути обавезу да се непрестано, у свакој прилици и при свакој делатности и активности, исказују и доказују да су лојални грађани Хрватске, да су патриоти, а не издајници. Требало им је наметнути обавезу да мање мисле о својим српским, а више о хрватским националним интересима, јер у противном, жиг издајства не би могли избећи. Социјално-психолошка и политиколошка истраживања би, без сумње, показала да то непрестано смишљено жигосање није остало без резултата, да је међу Србима и Хрватској, Славонији и Далмацији, истина у мањем броју и претежно у интелектуалном слоју, створило тип послушника, који су у преревносном доказивању своје исправности, по осећањима и менталитету, постали већи Хрвати од самих Хрвата. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.