Историја злочина (11)

Познати педагог др Војислав Бакић је, због неподношљивих притисака у Хрватској, одлучио почетком 1875. да пређе у Београд и замолио Милана Ђ. Милићевића да му помогне да пронађе за њега неко мјесто у Србији. Овај се обрадовао што ће доћи образован човјек, "пун духа", али се и чудио што "браћа Хрвати терају тако искључиву политику да њега тамо не трпе"

Уверљиво сведочанство је писмо великог жупана Сремске жупаније Светозара Кушевића, упућено 11. фебруара 1863. великом жупану Загребачке жупаније Ивану Кукуљевићу Сакцинском поводом спора око припадности Срема и одбијања Загребачке жупаније да подржи одлуке српског Благовештенског сабора из 1861. године, којима је Срем имао да буде саставни део Војводине. Пошто је упозорио Кукуљевића да Срби, "као равноправан народ са Хервати", не могу хладнокрвно гледати да им Хрвати негирају егзистенцију и политичко биће, пријатељски му је поручио: "(...) прими Ти ове моје риечи пријатељски и као чисту намиеру да се међусобна наша љубав учврсти а не да се настојава да се уништава. Осим тога је Те заклињем живим Богом да се настојава да се мржња завладавша избиегне, јер ће од туда наша обћа пропаст потећи..." Кукуљевић распаљивао зло Та, као и многе друге пријатељске опомене Срба, остале су глас вапијућег, јер онај који је могао, гоњен себичним националним и уским верским интересима, не само да зло није предупредио, већ га је, из године у годину, распаљивао и проширивао. Због силног и тешко подношљивог притиска на Србе, отворене нетрпељивости према њима и националног порицања и егзистенцијалног њиховог угрожавања, виђенији људи су, већ средином седамдесетих година ЏИЏ века, били спремни да напусте Хрватску. Тако је, на пример, познати педагог др Војислав Бакић, почетком 1875. одлучио да пређе у Београд. Замолио је Милана Ђ. Милићевића да му у томе помогне и у Србији му нађе неко место. Тим поводом Милићевић је, 8. јануара 1875. у свом Дневнику забележио: "Овоме се обрадовах од свег срца, јер наша народна настава добива у њему вредна, способна, изучена и пуна духа радника - бар се томе може надати по оном што је он за своје, ето, младости показао. Немило ми је опет што браћа Хрвати терају тако искључиву политику, да њега тамо не трпе само зато што је Србин. Куд ће несрећа тако несрећнима? Куда ће неслога, него међу Србе и Хрвате?" Из истих разлога због којих је Бакић одлучио да напусти Хрватску, помишљао је то да учини и др Данило Медаковић, познати историчар и новинар. У писму једном пријатељу, написаном 28. фебруара 1878. Медаковић је забележио: "Лудост, која је тако страшно против Срба овдје мах отела, досадила ми се тако, да већ и сам премишљам одавдје уклонити се." Док су појединци помишљали да напусте Хрватску, Славонију и Далмацију, а неки их и напуштали, већина национално свесних одлучила је да се супротстави великохрватским насртајима, да пружи отпор бруталном похрваћивању и устане у одбрану српског имена и српске националне посебности. О тој и таквој одлуци уверљиве доказе налазимо у писму групе Срба из Книна, упућеном 2. августа 1879. године др Ловру Монтају, искреном борцу за слогу и јединство Срба и Хрвата, у чије часне намере уопште нису сумњали. Група Книњана је написала: "Одмах при почетку народне борбе Срби далматински, а међу њима и ми, ступисмо под онда тек развијену народну заставу у потпуној нади да ћемо под њом извојевати оно што нам је туђин силом отео, не правећи разлике између српства и хрватства. Aли на жалост, рећи морамо, у нади се нашој преварисмо, јер она иста браћа, међу коју Ви не спадате, почеше и у Далмацији и онамо преко Велебита у ужем и ширем смислу србску народност, србско име, српски језик занијекати, и нас свуда па и у такозваним народним гласилима, вријеђати, тако да ми сами себи морамо рећи, кад је сад овако, како би било сутра, кад би се у дјело привело сједињење Далмације с Хрватском. Овако поступљење браће наше према нама ставља нас у нужни положај да озбиљно морамо почети мислити шта радимо и гледати шта се око нас ради, те стати на браник нашијех светијех права са свима средствима, које нам допуштају границе постојећих државних закона, и настојати да се опасност отклони, или да јој барем ми сами саучесници не будемо. Вама, у коме имадемо потпуно повјерење као што ћемо данашњим гласовањем потврдити, препоручујемо да сав Ваш уплив уложите да се странка народна пречисти и из ње отклони оно што братску слогу између Срба и Хрвата спријечава, те да опет дође онај темељ, на коме се почело дизати у почетку њезиноме, да је Србину слободно бити Србином, као и Хрвату Хрватом, да у јавним списима, а особито у јавним гласилима, уз име и језик хрватски спомиње се и име и језик српски, да таквим поступањем у будућности једни од других не имаду узрока зазирати, него да један другога потпомаже и пружи руку братске слоге, без које неће бити среће у будућности ни једнима ни другима. Принуђени да се бране од хрватских асимилационих насртаја, Срби из Далмације одлучили су да покрену посебан лист, да се одвоје од тамошње Народне странке и да оснују своју посебну партију. У првом броју новопокренутог Српског гласа, који се појавио у Задру 14. јануара 1880, између осталог је речено: Изневјерени Срби "Кад се у нас уставном слободом стао будити политички живот, скочили су Срби једнодушно на одбрану народнијех правица: Нијесу жалили жртве никакве, да туђој самовољи одоле и народни значај подигну. Ухватив се с браћом Хрватима у једно коло, склопише српско-хрватску заједницу на жалост опћијех противника, а на узор својој браћи Словенима. Онда се српско родољубље у звјиезде ковало и било је мјеста српској народности у Далмацији. Устрајном борбом стекао је наш народ уважења и дође час, да је могао - и ако не потпуно, а оно барем дјеломично - уживати плодове својијех трудова. И баш тада почела се порицати важност Српству и приповиједати да нема у Далмацији Срба, или да се једино, као гости, претрпјети могу. Тихо и обазирно, али промишљенијем и из далека основанијем планом почело се поткопавати под српску народност..." Даље се каже:...Aко се наше жеље не испунише, криви нијесмо, и савјест нас тјеши, да смо учинили, што нам је родољубиво срце казивало. Не постигосмо, да се српска народност призна и да се подигне застава српско-хрватске заједнице; али бар окористили смо се, што смо се боље упознали и што су се појмови прилично разбистрили..." (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.