Интервју: Константин Костјуков, балетски умјетник

Балет поредим са спортом. Ово је изузетно тешка професија за коју човјек мора да буде пожртвован, јер сваки дан носи ризик, рекао Константин Костјуков

БAЛЕТСКA професија је ризична за здравље. Стално смо под некаквим оптерећењем. Нормални су постали болови, јер се сваке године дешавају истегнућа. Послије неких повреда балетски играч треба да мирује по десет до 15 дана. Дешава се пуцање мишићних влакана, преломи, укљештење живаца - подијелио је са нама ризике ове професије балетски умјетник и директор балета у Народном позоришту у Београду Константин Костјуков. Овај умјетник поријеклом из Кијева одиграо је највеће роле у "Лабудовом језеру", "Дон Кихоту", "Успаваној љепотици", "Жизели", "Дами с камелијама", "Самсону и Далили"... Обишао је свијет са ансамблом Театра "Шевченко" из Кијева, а имала га је прилику на отвореној сцени на Кастелу више пута видјети и бањолучка публика. - Балет поредим са спортом. Ово је изузетно тешка професија за коју човјек мора да буде пожртвован, јер сваки дан носи ризик. Све зависи од тога колико је играч добро припремљен - истакао је Костјуков. Он је става да свакодневно треба посвећивати пажњу пробама и тренинзима како би балетски играч очувао тијело. Aко се не загријеш довољно пред наступ, то носи велике посљедице - рекао је Костјуков. ? Познато је да сте због непрофесионализма сарадника напуштали представе? - Да. Нама су костими јако битни и од тога зависимо на сцени. Костим мора да буде лагодан, угодан..., јер ако нам негдје запиње костим или има некакве рупе, можемо да се повриједимо. Прије наступа нам говоре, биће, биће, биће... нови костим, а дан пред представу се дешава да кажу да нису нашли материјал. Мени се догодило да ми је током представе улетјела рука у рупу на костиму моје партнерке. Могао сам повриједити и себе и њу и тада сам напустио представу. Одмах сутра одговорни су нашли материјал што доказује да је само било ријечи о неозбиљности. Неки људи мисле да балет личи на ђускање у дискотеци, па кажу шта има везе рупица, може да се ђуска и са рупицом на костиму. ? Да ли тај ризик довољно плаћен? - Не. Наш посао је најмање плаћен, и не само то, него ми имамо најмање могућности да зарађујемо са стране. Глумцима је другачије. Имају веће могућности, јер постоји више позоришта, више пројеката, серије, филмови, телевизија. Увијек се може наћи некаква варијанта да се заради са стране. У свијету балета, тешко. Замислите само у каквом су положају моје колеге, када и ја, који имам иза себе велике успјехе, морам да радим са стране. ? Је ли то тако само овдје? - Слично је и у свијету. Aли овдје, нажалост, више је присутно него игдје у свијету. Овдје је присутно некакво примитивно размишљање у вези са балетском умјетности. Јако често наиђем на негативна мишљења о умјетности, а за постојање балета чак пола људи није ни чуло. ? И Ваш отац је био балетски умјетник, колико је утицао на Ваше животно опредјељење? - Моји почеци уопште нису имали везе са балетом. Мој отац који је био балетски умјетник одвео ме у балетски студио и ја сам му одмах рекао да ме то слабо интересује и да ми се више свиђа како једна умјетница свира клавир. Њему је било битно да се ја нечим бавим, па ме одвео у музичку школу и уписао на клавир, шта сам радио три године. Отац ми је рекао, када сам напунио десет година, да је тренутак да се одлучим, да ли ћу да се бавим балетом. Није ме присиљавао, него је рекао да радим шта желим, али ме прије тога упознао са свиме, јер ме водио у позориште на сваку представу. Костими, декор, принчеви, кнежеви, све ми је то окупирало пажњу, и тада сам рекао: "Хоћу балет". Уписао сам балетску школу која је јако ригорозна у Русији и гдје је од 200 кандидата, примљено нас 20, који смо имали добре гимнастичке покрете, умјетничку надареност..., а контролисала се и медицинска способност. Послије првих умјетничких достигнућа у школи примљен сам у Национално позориште у Кијеву, прво у ансамбл, потом соло, па сам заиграо и у главној улози. ? Остали сте, међутим, у Београду? - Освајао сам награде, почео да гостујем у иностранству, а потом сам гостовао и у Београду. Понуђен ми је ангажман у Канади, прије него што сам наступио у Београду. Канада ми је била предалеко, а када су ми у Београду понудили ангажман, прихватио сам уз услов да када год ме Кијев позове могу да одем. У Београду сам се заљубио, оженио и остао, али нисам престао да радим и у Кијеву и соло гостујем у иностранству. Б. ВЕЛЕНДЕЧИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.