In memoriam Вељку Којовићу: Живот препун љубави за људе

За свој новинарски ауторски рад добио је више друштвених и професионалних признања: добитник је новинарске награде "Веселин Маслеша", затим је шест пута награђиван наградом за најбоља програмска остварења. Четири године заредом освајао је награде на Бледском фестивалу...

"Туга је, изгледа, једино мјерило колико нам је неко драг" - ријечи су Вељка Којовића записане у његовој књизи "Крвава кошуља сарајевска". На вијест да нам је драги Вељко, у вечерњим сатима 17.10.2007. године, утонуо у вјечни сан без снова завладала је велика туга од Требиња до Бање Луке. Отишао је, да почива у миру Божијем, велики хуманиста огромне интелектуалне и духовне снаге, а изнад свега добар и скроман човјек који је волио живот и људе и ту врлину преносио на друге. Вељкова животна прича је веома садржајна. Рођен је 1.1.1936. године у бројној херцеговачкој породици у Вељој Гори поред Требиња. Растао је уз оца жељезничара, болешљиву мајку домаћицу и четворо браће и сестара. Имао је дјетињство сиромашно материјалним, али веома богато љубављу. Ту љубав, којом је био задојен у дјетињству, несебично је дијелио другима, цијелог свог живота. Био је сјајан ђак са посебно наглашеним талентом за књижевност. Његова свестраност је била исказана и у спорту. Играо је изврсно фудбал. По завршеној гимназији истовремено је уписао режију у Београду и књижевност у Сарајеву. Стипендија за Сарајевски универзитет била је пресудна да студије настави на Филозофском факултету у Сарајеву гдје је дипломирао на Одсјеку за југословенску књижевност и језик. Био је међу најзапаженијим студентима Сарајевског универзитета. Посебно је био активан у оживљавању културног живота. Од 1958. године активно се бавио новинарством. Био је главни и одговорни уредник листа "Наши дани". Постао је препознатљив као писац кратких прича, цртица, биљешки, новелета, репортажа, и монографија. Године 1967. запослио се на Телевизији Сарајево гдје је свој стваралачки таленат исказао као сценариста и режисер умјетничких документарних филмова, јако социјално ангажованих. За непуне четири године, колико се бавио искључиво програмима, постао је један од оних документариста по којима је изграђен један стил, један документарни израз који се звао "сарајевска документарна школа". За свој новинарски ауторски рад добио је више друштвених и професионалних признања: добитник је новинарске награде "Веселин Маслеша", затим је шест пута награђиван наградом за најбоља програмска остварења. Четири године заредом освајао је награде на Бледском фестивалу, било за најбољу емисију у цјелини, било за режију и сценарио. Његове награђене телевизијске репортаже "Буквар са девет кора", "Вода к'о хорда", "Пут у социјализам" и "На крају пута" су својеврсна серија о босанско-херцеговачком човјеку. Са својим остварењима представљао је Југославију четири пута на међународним телевизијским фестивалима. За телевизијско стваралаштво добио је Шестоаприлску награду, највећу награду која се, у то вријеме, додјељивала у Сарајеву. Уз све то, Држава је Вељка одликовала Орденом заслуга за народ и Орденом рада са златним вијенцем. Године 1972. Вељко је изабран за директора Телевизије Сарајево; најмлађи директор те куће свих времена и најуспјешнији! Од једног малог представништва направио је озбиљну ТВ кућу. Изградио је и радио-телевизијски дом, најквалитетнију ТВ зграду у бившој Југославији. Биран је у два мандата за министра информација у Влади БиХ. Као министар бавио се искључиво стручним професионалним радом на развоју система информисања. Водио је пројекат изградње производно-пословног објекта "Ослобођење" и техничког опремања РТВ дома. Послије Владе, биран је за предсједника пословодног одбора графичког и издавачког предузећа "Свјетлост" од које прави једну од најмоћнијих издавачких кућа тог времена. Без обзира на то, у априлу 1992. године остаје без посла, само зато што није имао подобно име. Несмотрено вјерујући у предратне идеале, вјерујући у људе и њихове врлине, остао је у Сарајеву до 19.6.1994. године. Припадао је, како је често истицао, оној генерацији, оној врсти људи, која је покушала да се уздигне, да прихвати неке општеприхваћене цивилизацијске вриједности у свијету. Имао је прилику да то и научи, јер је много путовао свијетом и дружио се са људима веома различитих професија. Није могао ни сањати, како каже, да ће једна генерација, која се сјајно дружила, заједно живјела, заједно играла фудбал, заједно ишла на пикнике, заједно се радовала, међусобно се женила и кумовала, да ће та генерација, захваљујући прије свега националним покретима, израсти у стубове мржње, нетрпељивости и сукоба. У рату је, према његовим ријечима, схватио метафоричку истину једног јеврејског филозофа који је рекао да је "коначно дошао крај перверзног мита о идиличној коегзистенцији у Босни". Сматрао је да је почетак свих наших несрећа то што су на чела националних покрета дошли апсолутно неутемељени људи који су, градећи еуфорију од религијске и националне припадности, градили властите позиције те да нису схватали власт као инструмент демократске воље народа, већ као полазиште за личну неограничену моћ. По Вељку, схватање власти као моћи неминовно иде ка томе да она постаје страст, а када власт постане страст, онда умиру право и морал. У ратном периоду до 19.6.1994. године, када је заувијек напустио Сарајево, доживио је 17 испитивања у полицији и неколико привођења у злогласни логор Виктор Бубањ. Његова склоност да помаже друге довела га је на чело српског хуманитарног друштва "Добротвор", једине институције која је имала префикс СРПСКИ и помагала и спашавала Србе из Сарајева. Бити Србин у то вријеме у Сарајеву, не савити кичму и преживјети, могли су само људи попут нашег Вељка. Није се штедио помажући другима да сачувају достојанство. У том и таквом Сарајеву, кумовао је и једној дјевојчици од оца муслимана и мајке Српкиње, која је крштена на Башчаршији. Након нешто више од двије године ратног живота у Сарајеву, који је више наликовао на пакао, обрео се у Београду. Одлазак из Сарајева за њега је значио рушење свега у шта је вјеровао. Његово племенито срце је од накупљеног јада почело да пуца. И крећу инфаркти, затим и операција срца. За мало више од годину дана, колико је провео у Београду, од властитих биљешки из рата саставио је књигу "Крвава кошуља сарајевска", мемоарску прозу, која је ових дана доживјела треће издање. Овај својерврсни дневник није прича о умирању људи у једном граду, него прича о умирању једног града у људима, баченим на странпутице безнађа. Ово нису обични дневни записи дешавања у Сарајеву у периоду од априла 1992. године до пред крај јуна 1994. године. Сваки од тих записа чини посебну малу причу о животу, изван и изнутра опсједнутог града, прича чији је заточеник аутор ове прозе који, без прозних литерарних ефеката, саопштава оно што је чуо и видио и на својој кожи осјетио. То је најбоља прича о хазарској судбини сарајевских Срба у којој је Вељко сублимирао своје огромно животно и стваралачко искуство. Вељков стваралачки опус би био неупоредиво већи да није било несрећног рата. У Сарајеву му је остало "све што је читао и што је записивао у најбољим годинама свог живота", како је често сам истицао. На дан потписивања Дејтонског мировног споразума Вељко се са породицом доселио у Бању Луку, гдје је нашао "обалу да се поврати и оживи, и да живи". И живио је пуним животом, стекао огроман број пријатеља и оних који су га искрено поштовали. Волио је живот и друге је подучавао да га воле. Један од његових познаника му је, у посљедњем поздраву, написао: "Хвала ти што си ми стално указивао на љепоту живота". Вељкова смиреност, топлина, проницљивост, искуство, огромно знање и добронамјерност залог су великог ауторитета у свим срединама у којима се појављивао. A био је присутан и у невладиним и у владиним организацијама, у Aкадемији наука, информативним кућама. Као по правилу, свугдје савјетујући друге како да брже дођу до истине у послу који раде и не постављајући питање шта он има од тога. A савјетовао је предсједнике влада, министре, академике, судије, новинаре, парламентарце, директоре и многе друге. Попут непресушног извора, за сваког је имао поуку и поруку. Ријетко ко је, ма гдје у свијету, боравећи у једном граду посљедњих десетак година свог живота, стекао толико нових пријатеља и имао толиког утицаја на ту средину, као што је то био случај са Вељком у Бањој Луци. Вељко је по свему био јединствен и посебан. Јединствено је и то што је та његова посебност испољавана наједан природан ненаметљив и спонтан начин - као да се подразумијевала. Посебна је и његова прича како је упознао супругу Јелицу. Будући један од руководилаца студентске радне бригаде, крајем педесетих година прошлог вијека, примијетио је једну дјевојчицу како сваког дана, око подне, са моста у Коњицу, загледана у Неретву, баца по једну ружу у ријеку. Своју знатижељу, зашто она то ради, покушао је задовољити када је бригада добила поклон пакете из иностранства. Са чоколадом је пошао према дјевојчици с намјером да попричају. Она је, међутим, одбила и чоколаду и разговор, побјегавши без иједне ријечи. Послије пет-шест година Вељко је, као омладински активиста, бруцошима Медицинског факултета у Сарајеву, говорио о радним акцијама анимирајући их да учествују. Наводећи разна занимљива догађања испричао је и своје искуство са дјевојчицом на мосту. По завршеном предавању пришла му је једна бруцошкиња рекавши да је она била та дјевојчица. Тада му је објаснила да је бацала руже у ријеку у знак сјећања на њеног оца кога су усташе бациле у Неретву. Сваки отац неизмјерно воли своје дијете, а поготово ако је једно, као што је Јелена Вељкова. Aли и у том односу Вељко је био посебан, што се најбоље види из његове честитке за Јеленин рођендан, написане у писму које јој шаље у Београд из ратног Сарајева. "Драга моја дјевојчице, кажем дјевојчице, мада знам да већ сутра пуниш 20 година. Кад сам ја имао толико, био сам већи од Монтевереста, а најдубља тачка Тихог океана досезала ми је једва до кољена. Желим да се и ти тако осјећаш, да будеш центар васионе и да све ове ситне планете, и све на њима, постоје само због тебе, да ти угоде и да те чине срећном. Шта би твој заљубљени, дебели тата могао да пожели обожаваној дјевојчици осим срећу, а све остало иде уз то. Дакле, срећан ти 20. рођендан, срећо моја". Свака Вељкова прича је била поучна попут Христових прича којима је поучавао своје сљедбенике. Издвојићу само једну такву. Вељко је био на једном рафтингу на Тари у друштву са Вељком Влаховићем, Ратом Дугоњићем и још неким високим функционерима СКЈ. За логорском ватром, негдје послије пола ноћи, питао је Вељка Влаховића како су он и његова генерација замишљали комунизам. Умјесто одговора он је питао њега: "A како ти, младићу, замишљаш комунизам?". Настојећи да буде духовит, одговорио је да очекује да му у комунизму дан почне тако што ће му неко, ујутро, у кревет донијети кафу и запаљену цигарету. "Лијепо, богами, младићу, за тебе комунизам, а за тог другог робовласништво!", одговорио му је друг Влаховић. Негдје пред зору су отишли у своје шаторе. Тек што је заспао нешто је ударило у Којовићев шатор. На питање ко је, одговор је био – комунизам. Испред шатора је стајао Вељко Влаховић, са штаком у једној, а кафом и цигаретом у другој руци. На питање зашто то у то доба, Влаховић му је одговорио: "Е, младићу, видиш да није добро када ти у невријеме дође и оно што највише волиш". Најзад, Вељко ће остати упамћен и по колумнама у "Гласу Српске" са снажним животним порукама заснованим на актуелним догађањима у Републици Српској и БиХ. То је требало да буде осно&

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.