Хрватска "Олуја"" (9)

Ми Србе нисмо дијелили на војнике и цивиле: они су за нас били исто. Нисам имао осјећај да су то људи, нечији очеви, браћа, нечија дјеца, изјавио је "Фералу" 1997. године Миро Бајрамовић

Бивши шеф кризног штаба у Госпићу Aнте Карић, крајем 1991. године упутио је писмо Фрањи Туђману у којем драматично упозорава на злочине, разбојства и насиље у Лици... "Већ тада су међународне хуманитарне организације евидентирале 120 убијених и несталих грађана српске националности, страдалих мимо ратних сукоба у Госпићу и његовој околини. Забиљежено је да су најчешће ноћу одвођени из својих станова и кућа или склоништа, те брутално ликвидирани и покопани у масовне гробнице или бацани у велебитске јаме, укључујући и Паранову, на подручју концентрационог логора Јадовно из доба НДХ", писао је "Ферал трибјун" 22. августа 1997. "У том бурном ратном вихору наталожило се свега и свачега. Појављује се масовна усташка струја и војска састављена од домаћих и придошлих. Масовно се окупљају усташки елементи, људи из ХОС-а, те разни из емиграције, који тобоже долазе у Лику по специјалним задацима. Сви ти елементи окупљају се око Тихомира Орешковћа и његова брата Ивице, који ради код Јосипа Перковића у Министарству обране... Браћа Орешковићи преузели су команду над полицијом и над службом за заштиту уставног поретка, чији дјелатници не смију ништа радити без знања дотичних. Жене и дјеца бацани у јаме "Тихомир Орешковић", пише даље Карић, "саставио је војну полицију од највећих криминалаца, лопова и усташких кољача. Нестанак Срба из Госпића сигурно је његова организација, и то, према мојој процјени, док смо ја и пуковник Чавар били у Загребу, каже у писму Aнте Карић, који је и сам избјегао атентат. Тихомир Орешковић је, непосредно након Карићева упозорења државном врху, био смијењен и ухапшен, затим пуштен из затвора након свега неколико дана, а сада је на дужности начелника личке опћине Перушић". Водич "Фераловог" новинара на путу у околини Госпића указује на место где се налазе Мокра и Сува пећина". "У Сухој пећини... убијена је скупина стараца, жена и дјеце који су се из оближњих српских села дали у збијег. Та је скупина засута бомбама и мецима из аутоматског оружја, да би потом на улаз шпиље била нагурана земља, како би се сакрили трагови злочина. Шпиље у Пећинском послије су наводно кориштене као масове гробнице у које су бацана и тијела убијених на другим мјестима". Лист "Хрватска љевица" пише у броју од 31. октобра 1997. године о злочинима почињеним над Србима у Хрватској. Поред осталог, те новине наглашавају: "Да су и са хрватске стеране вршени злочини још 1991. године, па и у акцији Масленица 1992, затим у акцији "Медачки џеп" 1993. године, па у "Бљеску" и "Олуји" 1995. године и послије њих, добро знају сви они међу нама који никако и ничим злочин не одобравају, а једнако ако и сви они који су те злочине, из врхова власти и владајуће странке, потицали и покривали". "У 'Фералу', 'Тједнику' и другим новинама изишли су нови прилози о злочинима у Вуковару и прије почетка сукоба, још 1990. када су лешеви убијених Срба пливали Дунавом, па у Госпићу и Хрватском приморју, гдје су разбојници из редова мерчеповаца ликвидирали и 24 голобрада војника ЈНA, који су заправо бјежали својим кућама. Зна се довољно о убијању Срба у Осијеку, Сиску и другим градовима, као и у Загребу". "Није осуђен ни Хрват из једног села код Задра, који је упао у затвор и убио три своја сусједа Србина. Није кажњен ни хрватски полицајац у Сиску које је на мосту на Корани побио 14 Срба, иако су се већ били предали. Суду није приведен ни хрватски војник који је исто тако у затвору у Горском Котару побио осморицу Срба". "Све Србе који су у име великосрпства огрезли у злочинима, треба да стигне рука правде, ма гдје били. Aли, и све Хрвате, који су убијали у име великохрватства, а изван регула оружаних сукоба зараћених војски, мора стићи заслужена казна". У исказу Мире Бајрамовића, датом "Фералу", како и зашто су убијали, види се, коментарише лист "Хрватска љевица", "монструозност једног дијела друштва огрезлог у криминалу и неморалу сваке врсте". Бајрамовић каже: "Ми Србе нисмо дијелили на војнике и цивиле... У оно време уопће нисам имао осјећај да су Срби људи као и ми, да су и они нечији очеви, дјеца, браћа... Владало је тада велико користољубље, описује Бајрамовић акције МУП-а на пакрачком и госпићком ратишту. - Нас је тридесетак ишло педесет метара испред првог тенка, ми смо чистили и ликвидирали кога смо затекли. Иза нас су ишли неки који су се називали мерчеповцима, и који су крали и палили куће. Мерчеп узимао новац за себе "Мерчеп нам је говорио да Србима отимамо све, а да новац који нађемо у њиховим кућама морамо предати у штаб за куповину наоружања. Међутим, Трусић, Мерчеп, Рукавина, зван Поп и Недељко Посавац су дијелили новац између себе". Бајрамовић сведочи о начинима изнуђивања признања заробљеника: "Палите затвореника пламеном из боце плина и онда га полијете оцатом, а то углавном радите по гениталијама и очима. Затим, постоји мали индуктор, пољски телефон, па Србима прикључиш на то... Затвореницима се истовремено у гузицу знао нагурати петожилни кабел, то би им оставили по пар сати да не могу сјести. Отваране су им ране по којима је просипана сол или оцат. Углавном нисмо дозвољавали да престану крварити". Миро Бајрамовић признаје да је убијао својим рукама али не и на своју руку: "Понављам, из Врховништва је била наредба да се смањи постотак Срба у Госпићу... Својим сам рукама убио седамдесет и двоје људи, међу њима је било и девет жена", каже и пита "није ли зато доиста заслужио бар скроман кафић? Јер, остали припадници његове и сличних постројби за вријеме и након рата постали су прави богаташи, а неки од њих - попут Мерчепа - и истакнути дужносници ХДЗ-а". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.