Хрватска “Олуја” (3) - Србе чистили плански

Прогон Срба из Хрватске одвијао се систематски, у етапама: војно-редарственом акцијом “Бљесак” западна Славонија је потпуно очишћена. На пољима и путевима остале су стотине српских лешева. Према ријечима генерала Јанка Бобетка, начелника Стожера ХВ, све је текло по плану и “та операција је моја симфонија”

Из Бобетковог реферисања предсједнику Републике није тешко наћи потврду о постојању плана за јединствену стратегијску операцију прогона Срба из Хрватске, која се наставила акцијом “Бљесак” почетком маја 1995. године. Тада је на реду била западна Славонија, из које су “војно-редарствене снаге” протјерале српски живаљ. Обавјештавајући Туђмана о спремности ХВ, заповједник главног Стожера Бобетко истиче да су “сви планови увјежбавани и извођена обука свих заповједништава”. Хрватска војска је, вели, припремљена за извршење, ако то буде потребно, и свог основног задатка - избијање на границе суверене Хрватске”. Он даље информише да је почетна акција “Бљеска” разрађена још “петог просинца 1994. године, а шеснаестог вељаче (наредне године) предочена предсједнику Републике”. У року од неколико дана наредба је прослијеђена у Зборно подручје Бјеловар - у Прву бригаду и свим снагама које треба да учествују у операцији. Бобеткова “симфонија” Три месеца пре операције, пише Нешић, снаге су привучене до линије распореда и полазних положаја, и то у борбеном распореду каквом се врши удар. Одређена је и посебна група, на челу са генералима Стипетићем, Домазетом и Миљевцем, са задатком да објективно процени све елементе тог борбеног састава и степен припремљености. Читав састав је увежбавао три месеца у свим елементима акције, подршке и координације. У међувремену је, како наводи Бобетко, “дошло до споразума о отварању цесте (аутопута) за промет, што је функционирало мјесец и пол дана. Кад је дошло до убијања наших људи на цести, предсједник је донио одлуку о извршењу планираног борбеног задатка”. Бобетко не спомиње да је то убиство испровоцирано три дана прије “Бљеска” страдањем једног Србина на бензинској пумпи, у близини линије раздвајања хрватских и српских снага, кога је убио један Хрват. На ту хрватску провокацију одговорено је ватром на возила која су ишла аутопутем, што су хрватске власти јавно навеле као разлог за предузимање операције. Видимо да то касније демантује и сам Бобетко тврдњама да је “Бљесак” брижљиво планиран и припреман више мјесеци. (Оп. М. М.) Бобетко се при томе хвали како је све текло по плану (дакле и злочини!) речима да је “та операција моја симфонија, јер сам сваки детаљ предвидио и готово све се одвијало како сам и мислио”. На градишком правцу, ипак, по речима Бобетка, није ишло све по плану, па је на том правцу додатно уведена једна бојна да заузме Дрогалиће. Описујући ракетирања и артиљеријска бомбардовања западно-славонског подручја, Бобетко наводи како је око 600-700 људи код Пакраца било принуђено да се преда и додао: “Радило се о групи која је читаво вријеме рата палила, харачила и убијала, па је чудно да су се предали... Чишћењем западне Славоније Хрватска је ојачала и добила свој простор”. Стварна ситуација и “чишћење” западне Славоније изгледали су нешто другачије од Бобетковог хвалисања. Хрватска војска је отпочела напад 1. маја на заштићену зону у западној Славонији под двоструким називом: “Цесте и пруге” и “Бљесак”. Према наводима хрватске телевизије, амерички амбасадор у Загребу је, истог дана када је офанзива отпочела, од председника Милошевића добио уверавања да ће Србија остати по страни сукоба. Дан пред сам напад, припадници ХВ и обавештајци су у униформама данског батаљона обишли све важније пунктове и прецизно снимили стање на терену. Прве јединице су, чак, ушле (изненада) у униформама међународних снага у Окучане, што је изазвало збуњеност. Тек после тога је уследио снажан напад гардијских јединица подржаних дејством авијације. Српска војска (18. корпус) остављена је без помоћи и без тешког наоружања, које се налазило у складиштима UNPROFOR-а, тако да је претрпела пораз за 36 часова. Нису поштеђени ни плави шлемови. Портпарол сектора “Југ” Робертс изјавио је: “Пљусак метака сручио се на непалски батаљон у шуми Прашник, недалеко од Нове Градишке. Напади на положаје Уједињених нација били су осмишљени и неиспровоцирани”. Јасуши Aкаши је убедио беспомоћне Србе у западној Славонији да предају остатак свог тешког наоружања, а у замену им је обећан безбедан прелаз преко реке Саве! На десетине хиљада српског становништва је кренуло у егзодус, али се нашло под снажним ударима хрватске авијације на свим путевима. На пољима Славоније остало је на стотине лешева српских војника и цивила. Резолуција као иронија Западна Славонија у којој су Срби чинили већину, остала је етнички чиста. Зато као иронија звучи нова 994. Резолуција Савета безбедности од 17. маја 1995. у којој се тражи и “поштовање права српског народа, укључујући слободу кретања”. Међународним посматрачима и представницима хуманитарних организација био је забрањен приступ у зоне где су продрле хрватске снаге. Кретање UNKRO-а било је ограничено првих седам дана маја у сектору западне Славоније. Посредник у преговорима лорд Овен изјавио је за телевизију “Скај”: “Хрватска је прекршила писмено обећање дато генералном секретару Бутросу Галију”. Aли из те констатације опет нису проистекле никакве последице по Хрватску. Охрабрена успесима у западној Славонији, Хрватска је наставила офанзиву на југу. Нови командант Хрватске војске Звонимир Червенко, приликом преузимања дужности од пензионисаног генерала Јанка Бобетка 1. јуна 1995. је изјавио: “Хрватска ће ратовати и њен народ треба то да зна”. Јединице Хрватске војске поступно су заузимале коту по коту на планини Шатор и Динари, отварајући пут према Грахову, а затварајући одступницу Крајишницима. Уједињене хрватско-босанске снаге напале су 28. јула Грахово и Гламоч, чиме је Крајина доведена у изузетно тежак положај. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.