Хрватска "Олуја" (13)

На ратишту смо добијали анфетамин који појачава храброст и снагу па постанеш издржљивији, као звијер, немаш емоција и ништа људско не осјећаш - исповиједа се "Јутарњем листу" загребачки "драговољац" Пако

"Политика" преноси писање загребачког "Јутарњег листа" којем се исповедио војник Пако. Он је пуне четири године убијао на већини ратишта у Хрватској и БиХ, да би се психички сломио у Доњем Лапцу где је средином августа 1995. учествовао у масакру заробљених цивила. Пако се сећа да је у некој дрварници нашао човека, исекао га, а онда наставио да убија заробљенике "као и дивљак" и додаје: "Не знам јесам ли се играо ножем, али вјерујем да је било нешто јако гадно", говорио је новинару "Јутарњег листа". Признао је касније свом лекару да је био "машина за убијање" и сећа се тадашњег резоновања: "Србима су намјерно остављена два излаза - на сјеверу Двор на Уни, а на југу Срб, јер је било готово неизведиво да они сви туда збришу. План је био да се све што прије очисти. Неки ће изићи, а друге ћемо покркати. Вјерујем да су Срби знали за "Олују", јер смо наилазили на испражњена мјеста, а тек ту и тамо неки мањи отпор. Дневно смо напредовали 20 км, а путем смо радили свој посао - таманили. За нас није било цивила; сви су једноставно били непријатељи... Тако смо их побили на стотине, све на шта смо наишли. Мржња је била као чип у нашим главама. Кад нека бака носи бомбу и псује нам мајку усташку, онда је нормално да је убијеш. Дјеце није било... Aли, боље је да дјеце није било, јер кад потаманиш родитеље шта ћемо са њима". Остали живи због јавности "...Неписана заповијед је била да нема заробљеника, али због свијета је један јако мали број заробљеника ипак остао жив", каже Пако и наставља: "Сваког 20. смо остављали за новине, да се слика и да покажемо како смо добри". Пако се сећа да су пут за Удбину прозвали "месна цеста", јер је на њему лежало "на стотине лешева". "Ми смо убијали а иза нас су ишле јединице које су задржавале положај, уклањале лешеве. Трпали су их у хладњаче. Били су тамо камиони месара Јакопеца, као и хладњаче неких других месних индустрија." Завршницу свог"ратовања" у Доњем Лапцу, одакле је и отишао у психијатријску болницу, Пако овако описује: "Наређење је било да очистимо све - без заробљеника. Ушли смо у град и видјели људе како панично бјеже пред нама. Пресјекли смо друм између Доњег Лапца и Срба, њихов једини пут. Убили смо тада јако много људи. Било је лешева на све стране, све је већ други дан смрдјело. Кад смо све одрадили и ослободили Доњи Лапац, добили смо наредбу да га спалимо. Чудили смо се чему спалити мјесто, ако га ослобађамо за наше људе. Aли, објашњење није стигло. Рекли су: извршите! И јесмо! "... Са нама су били специјална полиција МУП-а, затим Пажани и резервне јединице Ријечана, које су дошле на већ готово... Командант који је послат из Главног стожера, наредио је да спалимо Доњи Лапац... Само нам је речено да оставимо једну или двије куће. Кућа Милана Ђукића прва је отишла, то смо са гуштом учинили". Овај загребачки добровољац износи како су "на ратишту добијали анфетамине који појачавају храброст и снагу, па немаш потребу за сном и пуно си издржљивији, али на крају више немаш емоција и ништа људско не осјећаш". Пако је причао и како је у саставу редовних хрватских јединица ратовао у БиХ, иако се тврди да тамо није било регуларне хрватске војске и на крају напомиње: "Тек смо сада свјесни да смо привремено употријебљени као ратне машине за прљаве ствари. Онда смо то жељели да будемо, али други људи морају да знају да смо ми убијали у њихово име". "Политика", од 10.12.2001. године преноси писање америчког часописа "Харперс магазин" о седници Туђмановог Вијећа за обрану и националну сигурност (ВОНС-а), одржаној у септембру 1993. године. Часопис, наиме, користи стенограмске белешке са седнице посвећене анализи хрватске војне акције у Медачком џепу, када су почињени ратни злочини над цивилним српским становништвом. То су први докази да је Туђман са својим доглавницима планирао етничко чишћење Срба. Стенограме је неколико месеци раније објавио сплитски "Ферал" али они нису изазвали посебно узбуђење домаћој јавности, све док то није доспјело и у стране медије. Живи учесници тог скупа (Туђман и Шушак су покојни), сада се углавном, не сећају о чему су тада одлучивали: Иван Јарњак, Фрањо Грегурић, Мате Гранић, на пример. Једино није био забораван тадашњи стожерник Јанко Бобетко, који је рекао да све зна о том састанку, али неће да одговори на "те парцијалне политичке провокације и подвале". Уљепшавање заробљеника Међутим, тадашњи премијер Ивица Валентић, Госпићанин, износи да је на тој седници ВОНС-а Туђман оценио да ће "Хрватска ријешити питање Срба" када Србија буде присиљена да им престане помагати. "Онда ће биједна скупина од 10 до 20 одсто отићи из Хрватске и тада ћемо то ријешити", закључио је Туђман. На истој сједници расправљано и о прикупљању похватаних Срба у разним местима у својеврсни концентрациони логор код Сења. Туђман се тада сагласио "да се те људе уљепша, опере итд., те покаже јавности како ми то радимо". Јанко Бобетко је тада, према стенограму, рекао: "Ми смо предали 52, како је речено, употребљива српска тијела, а остало је уклоњено. Има неких 50-60 у шуми, јер их је тамо тешко сакупити. Aли можда се догодило да су они (УНПРОФОР), ушли мало пребрзо. Међутим, то је било очишћено, апсолутно! Онима тамо у шуми нису могли ништа наћи, бар ја тако мислим". Ипак, све није било тако "очишћено" како је мислио Бобетко као командант своје "чистачке војске", па је, захваљујући агилним унпрофорцима, цела прича и стигла до јавности, а могуће да стигне и до хашког суда. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.