Фиреров штаб (5)

Тајна државна полиција - Гестапо, дјело је Хермана Геринга, за коју је рекао да је "оруђе које улива ужасан страх непријатељима државе".

Како је изгледала Герингова борба "завртања вратова" уз помоћ "смеђих кошуља", причао је некадашњи гестаповац Ханс Бернд Гизевиус, сведочећи на процесу нацистичким злочинцима у Нирнбергу новембра 1945. године. Сведок Ханс Бернд је говорио: Припадници СA (јуришних одреда) организовали су и практично проводили врло широке рације у насељима, претресали домове грађана, испитивали и хапсили људе, док су есесовци одузимали имовину. Укратко ови одреди били су нека врста "претходнице", помоћна полиција есесовцима. Заправо дјеловали су заједнички, не поштујући никаква уобичајена правила либералног система. Грубост и сила била је карактеристика њиховог понашања. Тешко ономе ко је доспео у канџе "смеђокошуљаша". Из времена њиховог "завођења" реда потиче "бункер" - стравични затвор сваког од ових одреда, најмање један, а било их је и више у власништву једног СA батаљона. Способност заповједника мјерила се по томе колики број ухапшених је имао под својим надзором, а добар глас појединца "смеђокошуљаша" зависио је од успеха у "обрађивању" затвореника, у примени силе за изнуђивање признања и откривање политичких или било којих других противника. Охоле вође СA У неким крајевима земље дојучерашњи савезници међу десничарима прибојавали су се репресалија. У Брауншвајгу су чланови удружења "Челична кацига" изражавали негодовање због грубости припадника СA батаљона и супротстављали им се. Они који су пружали отпор "смеђим кошуљама" или били колебљиви, одмах су уклоњени, а Удружење распуштено. Положај вође СA, који је био недодирљив, будио је код њега охолост и давао му неограничено право да у својој четвртини располаже животом суграђана. Ови господари смрти имали су своју личну гарду до зуба наоружаних зликоваца, међу којима су постојали специјалци за проналажење и ликвидацију политичких супарника. Такве групе звале су се Службе ИЦ, чији је задатак био да хапсе, често насумице тобожње комунисте и Јевреје. A када такве нису проналазили, страдали су безазлени, смртно уплашени људи. Организовани су приватни логори, којих је у разним крајевима Немачке било око четрдесетак. У њима се налазило до педесет хиљада "непријатеља домовине", говорио је Ханс Бернд, као сведок, на нирнберском процесу. Најпознатији је био, каже, логор Ораниенбург, којим су од почетка управљале службе Гестапоа, иако су га основали одреди "смеђокошуљаша. Ништа чудно, ако се зна да су припадници СA били помоћна полиција Гестапоа и његов ревносни извршилац свих налога. У Ораниенбургу су били готово сви затвореници које је тамо послала Тајна служба Рајха. Међутим, у Вуперталу, Хоенштајну и Бредову логори су били под управом локалних шефова, који су примењивали своје затворске критеријуме. Тадашње министарство правде добило је неколико писама са жалбама на поступак према затвореницима. Министар Гиртнер проследио је писма Хитлеру уз напомену: "Не само да су затворенике бичевали и тукли све док нису изгубили свест, и то без икаквог разлога, што је случај у заточеничком логору у Бредову крај Штетина, већ су их мучили и на друге начине". Из сведочења се не види какве су реакције биле на ово упозорење. Зна се, међутим, да је Геринг разним махинацијама пруску полицију ставио под своју директну контролу и обезбедио да нико од непожељних нема увида у њену делатност. Године 1933, 26. априла, издао је декрет о стварању Тајне државне полиције (Де гехеиме Стаатсполицеи) - Гестапо. За кратко време установе ове монструозне службе прекриле су целу Немачку, ширећи своје пипке у све поре живота и уносећи стрепњу у народ. Гестапо је затим предат у надлежност Рајха, чији ће се шефови бринути о његовом функционисању. Годину дана касније Херман Геринг је писао: "Недељама сам лично радио на реорганизацији како бих коначно сам, на бази сопствених побуда и личне иницијативе, створио нову службу - Тајну државну полицију. То оруђе које улива ужасан страх непријатељима државе, много је допринело чињеници да се данас више не може говорити о комунистичкој или марксистичкој опасности у Немачкој или Пруској". Та опасност је била стално присутна и Хитлерова брига је била како да изиђе на крај с левичарском опозицијом, коју су чинили социјалисти и комунисти, представљајући већину у Рајхстагу и опонирајући Хитлеру и ономе што он представља. Требало је учинити нешто због чега би били оптужени: подметнут је пожар у великој мермерној згради Рајхстага и кривица сваљена на комунисте. Хитлер се разбеснео и запретио: Хитлер: Нема милости "Више нема милости. Ко год нам се испречи на путу биће самлевен. Све комунистичке функционере побићемо где год их стигнемо. Нема више милости ни за социјалдемократе..." Ово је, између осталог, записао Рудолф Дилс, тадашњи шеф јавне безбедности, коме је Геринг био надређен. У својим мемоарима Дилс описује како је Геринг реаговао када му је он донио вест о паљевини Рајхстага. Нагло је скочио на ноге и повикао: "Потпаљивач мора да је комунистичка партија. То је почетак комунистичког станка. Ти мораш грунути свог снагом. Не смеш губити ни минут...!" Дилс пише како је саставио прво саопштење за штампу и показао га Герингу: "То је којешта"! - рекао је и поцепао га, а затим сам издиктирао друго, из кога проистиче да је паљевина несумњиво дело комуниста. Пожар у Рајхстагу споменут је и на процесу у Нирнбергу, гдје је суђено и Герингу. Упитан у вези са тим он је цинично одговорио: "Наравно, ја сам запалио Рајхстаг, Ја сам Нерон - и затим се саркастично насмејао. Суд у Нирнбергу није сматрао потребним да дубље у то улази, јер је пред собом имао теже грехове нациста. Aли теза о паљењу Рајхстага највише се доводи у везу са Геринговим понашањем када је чуо за пожар, окривљујући одмах комунисте за то. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.