Firerov štab (5)

Tajna državna policija - Gestapo, djelo je Hermana Geringa, za koju je rekao da je "oruđe koje uliva užasan strah neprijateljima države".

Kako je izgledala Geringova borba "zavrtanja vratova" uz pomoć "smeđih košulja", pričao je nekadašnji gestapovac Hans Bernd Gizevius, svedočeći na procesu nacističkim zločincima u Nirnbergu novembra 1945. godine. Svedok Hans Bernd je govorio: Pripadnici SA (jurišnih odreda) organizovali su i praktično provodili vrlo široke racije u naseljima, pretresali domove građana, ispitivali i hapsili ljude, dok su esesovci oduzimali imovinu. Ukratko ovi odredi bili su neka vrsta "prethodnice", pomoćna policija esesovcima. Zapravo djelovali su zajednički, ne poštujući nikakva uobičajena pravila liberalnog sistema. Grubost i sila bila je karakteristika njihovog ponašanja. Teško onome ko je dospeo u kandže "smeđokošuljaša". Iz vremena njihovog "zavođenja" reda potiče "bunker" - stravični zatvor svakog od ovih odreda, najmanje jedan, a bilo ih je i više u vlasništvu jednog SA bataljona. Sposobnost zapovjednika mjerila se po tome koliki broj uhapšenih je imao pod svojim nadzorom, a dobar glas pojedinca "smeđokošuljaša" zavisio je od uspeha u "obrađivanju" zatvorenika, u primeni sile za iznuđivanje priznanja i otkrivanje političkih ili bilo kojih drugih protivnika. Ohole vođe SA U nekim krajevima zemlje dojučerašnji saveznici među desničarima pribojavali su se represalija. U Braunšvajgu su članovi udruženja "Čelična kaciga" izražavali negodovanje zbog grubosti pripadnika SA bataljona i suprotstavljali im se. Oni koji su pružali otpor "smeđim košuljama" ili bili kolebljivi, odmah su uklonjeni, a Udruženje raspušteno. Položaj vođe SA, koji je bio nedodirljiv, budio je kod njega oholost i davao mu neograničeno pravo da u svojoj četvrtini raspolaže životom sugrađana. Ovi gospodari smrti imali su svoju ličnu gardu do zuba naoružanih zlikovaca, među kojima su postojali specijalci za pronalaženje i likvidaciju političkih suparnika. Takve grupe zvale su se Službe IC, čiji je zadatak bio da hapse, često nasumice tobožnje komuniste i Jevreje. A kada takve nisu pronalazili, stradali su bezazleni, smrtno uplašeni ljudi. Organizovani su privatni logori, kojih je u raznim krajevima Nemačke bilo oko četrdesetak. U njima se nalazilo do pedeset hiljada "neprijatelja domovine", govorio je Hans Bernd, kao svedok, na nirnberskom procesu. Najpoznatiji je bio, kaže, logor Oranienburg, kojim su od početka upravljale službe Gestapoa, iako su ga osnovali odredi "smeđokošuljaša. Ništa čudno, ako se zna da su pripadnici SA bili pomoćna policija Gestapoa i njegov revnosni izvršilac svih naloga. U Oranienburgu su bili gotovo svi zatvorenici koje je tamo poslala Tajna služba Rajha. Međutim, u Vupertalu, Hoenštajnu i Bredovu logori su bili pod upravom lokalnih šefova, koji su primenjivali svoje zatvorske kriterijume. Tadašnje ministarstvo pravde dobilo je nekoliko pisama sa žalbama na postupak prema zatvorenicima. Ministar Girtner prosledio je pisma Hitleru uz napomenu: "Ne samo da su zatvorenike bičevali i tukli sve dok nisu izgubili svest, i to bez ikakvog razloga, što je slučaj u zatočeničkom logoru u Bredovu kraj Štetina, već su ih mučili i na druge načine". Iz svedočenja se ne vidi kakve su reakcije bile na ovo upozorenje. Zna se, međutim, da je Gering raznim mahinacijama prusku policiju stavio pod svoju direktnu kontrolu i obezbedio da niko od nepoželjnih nema uvida u njenu delatnost. Godine 1933, 26. aprila, izdao je dekret o stvaranju Tajne državne policije (De geheime Staatspolicei) - Gestapo. Za kratko vreme ustanove ove monstruozne službe prekrile su celu Nemačku, šireći svoje pipke u sve pore života i unoseći strepnju u narod. Gestapo je zatim predat u nadležnost Rajha, čiji će se šefovi brinuti o njegovom funkcionisanju. Godinu dana kasnije Herman Gering je pisao: "Nedeljama sam lično radio na reorganizaciji kako bih konačno sam, na bazi sopstvenih pobuda i lične inicijative, stvorio novu službu - Tajnu državnu policiju. To oruđe koje uliva užasan strah neprijateljima države, mnogo je doprinelo činjenici da se danas više ne može govoriti o komunističkoj ili marksističkoj opasnosti u Nemačkoj ili Pruskoj". Ta opasnost je bila stalno prisutna i Hitlerova briga je bila kako da iziđe na kraj s levičarskom opozicijom, koju su činili socijalisti i komunisti, predstavljajući većinu u Rajhstagu i oponirajući Hitleru i onome što on predstavlja. Trebalo je učiniti nešto zbog čega bi bili optuženi: podmetnut je požar u velikoj mermernoj zgradi Rajhstaga i krivica svaljena na komuniste. Hitler se razbesneo i zapretio: Hitler: Nema milosti "Više nema milosti. Ko god nam se ispreči na putu biće samleven. Sve komunističke funkcionere pobićemo gde god ih stignemo. Nema više milosti ni za socijaldemokrate..." Ovo je, između ostalog, zapisao Rudolf Dils, tadašnji šef javne bezbednosti, kome je Gering bio nadređen. U svojim memoarima Dils opisuje kako je Gering reagovao kada mu je on donio vest o paljevini Rajhstaga. Naglo je skočio na noge i povikao: "Potpaljivač mora da je komunistička partija. To je početak komunističkog stanka. Ti moraš grunuti svog snagom. Ne smeš gubiti ni minut...!" Dils piše kako je sastavio prvo saopštenje za štampu i pokazao ga Geringu: "To je koješta"! - rekao je i pocepao ga, a zatim sam izdiktirao drugo, iz koga proističe da je paljevina nesumnjivo delo komunista. Požar u Rajhstagu spomenut je i na procesu u Nirnbergu, gdje je suđeno i Geringu. Upitan u vezi sa tim on je cinično odgovorio: "Naravno, ja sam zapalio Rajhstag, Ja sam Neron - i zatim se sarkastično nasmejao. Sud u Nirnbergu nije smatrao potrebnim da dublje u to ulazi, jer je pred sobom imao teže grehove nacista. Ali teza o paljenju Rajhstaga najviše se dovodi u vezu sa Geringovim ponašanjem kada je čuo za požar, okrivljujući odmah komuniste za to. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.