Фиреров штаб (23)

Пред слом нацизма нестао је и шеф Гестапоа Хајнрих Милер. Постоји више верзија о његовој судбини. Између осталих, нашао је одступницу у Москви, гдје је умро 1948, што је невјероватно.

Почетком маја 1945. године са свога радног места нестао је и Химлеров верни слуга, шеф злогласног Гестапоа Хајнрих Милер, онај окорели полицајац који је мрзео интелектуалце у нацистичкој Немачкој, пожелевши им паклену судбину кад је Валтеру Шеленбергу рекао да би све интелектуалце стрпао у један рудник угља и онда све то дигао у ваздух. Према причању већег броја немачких официра ратних заробљеника, који су се вратили из Совјетског Савеза, Милер је виђен у Москви. Користећи ову верзију искусни нацистички обавештајац Шеленберг тврдио је да је Милер, руководећи акцијама против совјетске обавештајне мреже у Немачкој и западној Европи, познат под именом "Црвена Капела", доспео у контакт са неким истакнутим припадницима руске шпијунске мреже и преко њих обезбедио себи одступницу. Неспорно је да су многи нацистички обавештајци, бавећи се својим послом покушавали да нешто учине и за себе, успостављајући везе које би им добро дошле кад затреба да спасу сопствену кожу. Играли су двоструку игру, радећи истовремено за савезничке тајне службе - британску, америчку и француску. Према Шеленберговом мишљењу, Милер се определио за руску тајну службу. Исти извор мисли да је Милер и умро у Москви 1948. године. Верзија тешко прихватљива Ова верзија је тешко прихватљива ако се има у виду чињеница како се Милер односио према ухапшеним припадницима совјетске обавештајне мреже у Европи - "Црвена Капела". Био је немилосрдан, чак ни крволочни поступци нису права реч за његове полицијске обрачуне с њима. Aли, пошто се ради о обавештајној служби, ништа није немогуће и невероватно. Новија верзија о судбини Милера говори да је он успео да побегне у Јужну Aмерику. Пребацио се, наводно, у Aргентину док није нашао начин да оде у Чиле. Шта је од свега тога тачно - нико поуздано не зна. Извесно је, међутим, да је Хајнрих Милер, тешки ратни злочинац, одговоран за смрт милиона људи, успео да избегне заслужену казну. Како - остало је до данас непознато. Последњег шефа РСХA (Главне управе тајне полиције Рајха), Ернста Калтенберунера, савезници су ухапсили средином маја 1945. Тај нациста, са ожиљцима на лицу од посекотина зарађених у уличним тучама есесовских одреда, у којима је учествовао током обрачуна са опозиционим групама и био исто тако осоран и неумољив као полицијски шеф, исте године изведен је пред Међународни суд у Нирнбергу. Осуђен је на казну смрти вешањем. Погубљење је извршено 16. октобра 1946. када је обешен и фелдмаршал Кајтел. Шеленберг, руководилац нацистичке шпијунаже у цивилном друштву, створио је временом своје канале. Приликом последњег путовања за Стокхолм, повео је са собом већи број Скандинаваца који су током рата били похапшени и стрпани у концентрационе логоре. Пошто га је безусловна капитулација Трећег рајха затекла у Шведској, све раније започете акције у интересу режима постале су бесмислене и он се бавио својом судбином. Свестан својих греха, имао је пред собом само један циљ - спасавање сопственог живота. Тајним везама, преко својих шведских пријатеља, Шеленберг је дошао у контакт са британском шпијунском службом и понудио своје, несумњиво, драгоцене услуге. Одговарајуће одељење Интелиџенс сервиса глатко је прихватило сарадњу и Шеленберг је тајно пребачен авионом из Стокхолма у Лондон. Радио је за Британце и у наредне три године само је једном напустио Лондон. Било је то у време вођења међународног процеса ратним злочинцима и Нирнбергу. Појавио се на суђењу, као сведок, посебно у случају шефа Главне управе тајне полиције Рајха, Калтенбрунера. Одмах после давања исказа, под надзором Британаца враћен је у Лондон, уверен да је тиме зарадио нове поене за своју безбедност. Мада је уживао британску и америчку заштиту, ипак није могао да избегне какву-такву казну. Aмериканци су му ишчепркали неке грехе и извели га пред војни суд и пролеће 1949. године. Осуђен је на четири године затвора, с тим да му се издржавање казне рачуна од 1945. Био је тада већ тешко болестан и уз интервенцију британских власти код Aмериканаца, ослобођен је кратко време пре истека казне. Пријатељске везе Пружена му је могућност да лекарску помоћ потражи у Швајцарској, што је и учинио користећи пријатељство стечено током рата. Бригадни пуковник, бивши шеф швајцарске тајне службе, Масон, прихватио је да му помогне, али под условом да то остане неоткривено. Имао је за то два разлога. Прво, претпостављао је да швајцарске власти неће Шеленбергу одобрити боравак на њиховој територији и друго - страховао је од нове личне компромитације, која би и њему могла довести у питање безбедан живот. Бригу о Шеленбергу поверио је Масон свом хирургу др Лангу, који га је сместио у близини Ромонта, на пола пута између Лозане и Фрибура. Боравио је ту и лечио се неколико месеци, док га швајцарске власти нису откриле. Његово даље присуство било је недопустиво: издат је налог да мора отићи из Швајцарске по сваку цену. Да ли су му др Ланг и Масон, или још неко, помогли да се одсели - могуће је у то поверовати. С обзиром да се болест није смиривала и да му је била потребна даља нега, Шеленберг се пребацио у Италију добивши место у угодној вили на језеру Лаго Мађоре, недалеко од швајцарске границе. Неизлечива болест притискала га је све јаче и Шеленберг је умро 1953. године. Последњи из фиреровог штаба једини је завршио смрћу изазваном тешком болешћу, ако се изузме судбина гестаповског шефа Милера, прекривена велом нагађања. (Крај)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.