Pred slom nacizma nestao je i šef Gestapoa Hajnrih Miler. Postoji više verzija o njegovoj sudbini. Između ostalih, našao je odstupnicu u Moskvi, gdje je umro 1948, što je nevjerovatno.
Početkom maja 1945. godine sa svoga radnog mesta nestao je i Himlerov verni sluga, šef zloglasnog Gestapoa Hajnrih Miler, onaj okoreli policajac koji je mrzeo intelektualce u nacističkoj Nemačkoj, poželevši im paklenu sudbinu kad je Valteru Šelenbergu rekao da bi sve intelektualce strpao u jedan rudnik uglja i onda sve to digao u vazduh.
Prema pričanju većeg broja nemačkih oficira ratnih zarobljenika, koji su se vratili iz Sovjetskog Saveza, Miler je viđen u Moskvi. Koristeći ovu verziju iskusni nacistički obaveštajac Šelenberg tvrdio je da je Miler, rukovodeći akcijama protiv sovjetske obaveštajne mreže u Nemačkoj i zapadnoj Evropi, poznat pod imenom "Crvena Kapela", dospeo u kontakt sa nekim istaknutim pripadnicima ruske špijunske mreže i preko njih obezbedio sebi odstupnicu.
Nesporno je da su mnogi nacistički obaveštajci, baveći se svojim poslom pokušavali da nešto učine i za sebe, uspostavljajući veze koje bi im dobro došle kad zatreba da spasu sopstvenu kožu. Igrali su dvostruku igru, radeći istovremeno za savezničke tajne službe - britansku, američku i francusku. Prema Šelenbergovom mišljenju, Miler se opredelio za rusku tajnu službu. Isti izvor misli da je Miler i umro u Moskvi 1948. godine.
Verzija teško prihvatljiva
Ova verzija je teško prihvatljiva ako se ima u vidu činjenica kako se Miler odnosio prema uhapšenim pripadnicima sovjetske obaveštajne mreže u Evropi - "Crvena Kapela". Bio je nemilosrdan, čak ni krvoločni postupci nisu prava reč za njegove policijske obračune s njima. Ali, pošto se radi o obaveštajnoj službi, ništa nije nemoguće i neverovatno.
Novija verzija o sudbini Milera govori da je on uspeo da pobegne u Južnu Ameriku. Prebacio se, navodno, u Argentinu dok nije našao način da ode u Čile. Šta je od svega toga tačno - niko pouzdano ne zna. Izvesno je, međutim, da je Hajnrih Miler, teški ratni zločinac, odgovoran za smrt miliona ljudi, uspeo da izbegne zasluženu kaznu. Kako - ostalo je do danas nepoznato.
Poslednjeg šefa RSHA (Glavne uprave tajne policije Rajha), Ernsta Kaltenberunera, saveznici su uhapsili sredinom maja 1945. Taj nacista, sa ožiljcima na licu od posekotina zarađenih u uličnim tučama esesovskih odreda, u kojima je učestvovao tokom obračuna sa opozicionim grupama i bio isto tako osoran i neumoljiv kao policijski šef, iste godine izveden je pred Međunarodni sud u Nirnbergu. Osuđen je na kaznu smrti vešanjem. Pogubljenje je izvršeno 16. oktobra 1946. kada je obešen i feldmaršal Kajtel.
Šelenberg, rukovodilac nacističke špijunaže u civilnom društvu, stvorio je vremenom svoje kanale. Prilikom poslednjeg putovanja za Stokholm, poveo je sa sobom veći broj Skandinavaca koji su tokom rata bili pohapšeni i strpani u koncentracione logore. Pošto ga je bezuslovna kapitulacija Trećeg rajha zatekla u Švedskoj, sve ranije započete akcije u interesu režima postale su besmislene i on se bavio svojom sudbinom.
Svestan svojih greha, imao je pred sobom samo jedan cilj - spasavanje sopstvenog života. Tajnim vezama, preko svojih švedskih prijatelja, Šelenberg je došao u kontakt sa britanskom špijunskom službom i ponudio svoje, nesumnjivo, dragocene usluge. Odgovarajuće odeljenje Intelidžens servisa glatko je prihvatilo saradnju i Šelenberg je tajno prebačen avionom iz Stokholma u London.
Radio je za Britance i u naredne tri godine samo je jednom napustio London. Bilo je to u vreme vođenja međunarodnog procesa ratnim zločincima i Nirnbergu. Pojavio se na suđenju, kao svedok, posebno u slučaju šefa Glavne uprave tajne policije Rajha, Kaltenbrunera. Odmah posle davanja iskaza, pod nadzorom Britanaca vraćen je u London, uveren da je time zaradio nove poene za svoju bezbednost.
Mada je uživao britansku i američku zaštitu, ipak nije mogao da izbegne kakvu-takvu kaznu. Amerikanci su mu iščeprkali neke grehe i izveli ga pred vojni sud i proleće 1949. godine. Osuđen je na četiri godine zatvora, s tim da mu se izdržavanje kazne računa od 1945. Bio je tada već teško bolestan i uz intervenciju britanskih vlasti kod Amerikanaca, oslobođen je kratko vreme pre isteka kazne.
Prijateljske veze
Pružena mu je mogućnost da lekarsku pomoć potraži u Švajcarskoj, što je i učinio koristeći prijateljstvo stečeno tokom rata. Brigadni pukovnik, bivši šef švajcarske tajne službe, Mason, prihvatio je da mu pomogne, ali pod uslovom da to ostane neotkriveno. Imao je za to dva razloga. Prvo, pretpostavljao je da švajcarske vlasti neće Šelenbergu odobriti boravak na njihovoj teritoriji i drugo - strahovao je od nove lične kompromitacije, koja bi i njemu mogla dovesti u pitanje bezbedan život.
Brigu o Šelenbergu poverio je Mason svom hirurgu dr Langu, koji ga je smestio u blizini Romonta, na pola puta između Lozane i Fribura. Boravio je tu i lečio se nekoliko meseci, dok ga švajcarske vlasti nisu otkrile. Njegovo dalje prisustvo bilo je nedopustivo: izdat je nalog da mora otići iz Švajcarske po svaku cenu. Da li su mu dr Lang i Mason, ili još neko, pomogli da se odseli - moguće je u to poverovati. S obzirom da se bolest nije smirivala i da mu je bila potrebna dalja nega, Šelenberg se prebacio u Italiju dobivši mesto u ugodnoj vili na jezeru Lago Mađore, nedaleko od švajcarske granice.
Neizlečiva bolest pritiskala ga je sve jače i Šelenberg je umro 1953. godine. Poslednji iz firerovog štaba jedini je završio smrću izazvanom teškom bolešću, ako se izuzme sudbina gestapovskog šefa Milera, prekrivena velom nagađanja.
(Kraj)
