Феђа Штукан: Био сам макро са пет проститутки

Изгубио је љубав свог живота, радио као макро, доживио клиничку смрт, а затим све то преточио у ријечи као упозорење свима који размишљају да крену његовим путем.

“Моје дјетињство је било трауматично. Деда Милан је био ђакон у православној цркви, нашао сам га објешеног о плинску цијев у ходнику нашег стана. Мој отац Мустафа и мајка Нађа, а касније и сестра Ени, били су познати архитекти. Имали смо новца, али се некако не сјећам лијепих ствари из тог периода. Углавном сам током раног дјетињства осјећао неки микс туге, неправде, немоћи, усамљености и страха. Први пут сам побјегао од куће кад сам имао пет година. Додуше, ухватили су ме брзо, двије улице ниже. Срећа је била што сам имао добру екипу ван куће, са којом сам имао бенд већ у другом основне школе. Тад сам почео и да пушим, а неколико година касније и да пијем “, прича Феђа, који је свој живот описао у аутобиографији "Бланк".

Оптужен за убиство

Штукан је растао у Сарајеву, а одмалена је јурио за адреналином.

“Одрастао сам у за*ебаном кварту и прво убиство сам видио у петом разреду на великом одмору. Три убода ножем у срце! Касније сам са екипом крао кола, обијао трафике, само због адреналина. Случајно сам пробао да играм билијар и схватио да сам велики таленат, па сам напустио средњу школу. Од 13. до 17. године вријеме сам углавном проводио у задимљеним билијар клубовима, а успут сам свирао по разним бендовима, радио као конобар... Почетком 1991. године отишао сам у Котор у Црну Гору на турнир, заљубио се у Сању и остао. Радио сам у билијар клубу, а онда сам био и макро. Имао сам пет проститутки из Украјине. Једина муштерија коју сам нашао био је мој другар Мујо. Довео сам му Наташу и он се касније оженио њом. Након мјесец дана лошег пословања, преостале четири Украјинке су ме од*ебале и нашле новог макроа”, прича Феђа и открива како је напустио Црну Гору:

“Дошло је до пуцњаве у клубу и полиција ме је ухватила с туђим пиштољем из којег сам пуцао на неког глупана из Вршца. Нисам га убио, јер сам налетио на празне чауре. Требало је да будем осуђен за покушај убиства. Био сам у притвору с двојицом румунских лопова. Стално су превртали по половину жилета у устима. Научили су ме како жилетом да отварам лисице. Кад су ме полицајци повели на суђење, док сам чекао да ме судија позове, ослободио сам се и побјегао. Сјео сам у бус и дошао у Сарајево. Нисам смио да одем до Сање да се поздравимо”.

Позив за суђење стиже му у Сарајево, али тада почиње рат. Он одлучује да оде на ратиште, да би потом копао "шаком и капом" да напусти војску.

“Почетком рата 1992. године, приступам специјалним јединицама Армије РБиХ. Пуцао сам човјеку у главу снајпером и промашио га, јер је био предалеко. Срећа па сам промашио! Пуцао сам да убијем и то је најстрашнија ствар коју сам урадио. Након тога сам завршио у лудници и тамо сам био годину дана. Отишао сам на психијатрију и рекао: "Добар дан, ја сам луд. Чујем гласове. Говоре ми да морам да побијем све своје саборце. Не знам шта да радим." Прва три мјесеца ми је било ужасно, нисам се разликовао од других лудака. Живио сам на интензивној њези психијатрије, све је страшно заударало на људски измет, јер су везани болесници вршили нужду у кревету. Јозо - симпатични, средовјечни, параноидни шизофреник, који је прије двадесет година измасакрирао ножем родитеље јер су "покушали да га убију" тако што су му "покварили кочницу на бициклу", једне ноћи силовао је новог пацијента. Био сам везан и нисам могао да урадим ништа, осим да зовем сестре, докторе.... Терапија ме је убијала, све док није стигла моја дијагноза, а то је психопатија и посттрауматски стресни поремећај. Послије тога сам скинут из војске”.

Пошто је напустио војску, глумац одлази у Њемачку и све до краја рата се не враћа у Сарајево. Затим уписује сарајевску Академију сценских умјетности. На питање како је прошао пријемни, одговара: "Претпостављам да сам добро одиграо улогу, пошто сам био затворен у менталној установи."

“Пошто нисам завршио средњу школу, нашао сам везу, купио диплому за 500 марака, предао је на Академију и почео да студирам глуму”.

Вриштао од бола

Иако се чинило да му је кренуло набоље, трагедије су наставиле да се нижу.

“Избрисао бих много слика из свог живота. Најтежи тренутак у мом животу била је смрт моје дјевојке Мирне. Нашао сам је мртву у кади! Покушавао сам да је подигнем из каде, али нисам могао да подигнем њено ледено и укочено тијело. Дирао сам је по лицу у љубио. Четири дана касније спустио сам је у гроб. Спавао сам у Мирниној соби, вриштао од бола мјесецима. Онда сам почео да излазим, правим проблеме у граду, сви су ме избјегавали. Био сам потпуно разорен! Хтио сам неко да ме убије, пошто нисам имао муда да то урадим сам. Дуго сам кривио себе због тога, мада нисам био крив. Покушавао сам да пијем, па да алкохолом убијем емоције и сведем их на минимум. То је погоршало ствари. Постао сам агресиван. То је био почетак мог лудила, а на крају сам још дубље отишао, и то у хероин. Украо сам деди 3.000 марака које је чувао за сахрану. На крају сам му их вратио баш кад му је затребало. Рокао сам се у бусу, у трамвају, у кафани за столом, на улици, у парковима... Радио сам то 20-30 пута на дан, отприлике сваких пола сата. Било ми је потребно око 250 евра дневно. Како сам долазио до толико новца дневно, не питајте ме, али јесам. У граду сам знао све наркомане, али ниједан није био гори од мене. Могао сам да убризгам три пута већу количину од осталих и останем на ногама. Моја породица се распала од туге. Чак 15 година сам био на дроги! Посљедњих неколико година тог периода сам баш био на дну. Волио сам да ставим што више дроге у кашику, а што мање воде, да 'флеш' буде што јачи”, прича он и открива да је једном готово 20 минута био клинички мртав:

“Био сам мртав неколико пута од овердоза. Мождане функције нула, срце ништа. Видио сам да тамо нема ништа од чега би требало да ме буде страх. Једном се десио такав 'флеш', да ме је одмах убио. Живот се није гасио постепено и није се враћао постепено, него се угасио одмах и вратио одмах. Прошло је двадесет минута. Спојили се смрт и живот, није било проласка времена”.

Тренутак који га је освијестио десио се кад му се родила сестричина. Имао је тешку наркоманску кризу док је тек рођену бебу држао у рукама.

“Моја сестра је родила ћерку, а ја сам био у тешкој кризи ту ноћ. Назвала ме је да дођем, да јој помогнем да оде до болнице. И ја одем са њом у болницу и сачекам испред врата, док ме нису пустили да уђем и кризирам у ходнику. Само чекам да сване јутро, да се дилер пробуди око десет и само мислим о томе. У тим мојим мислима ми око четири-пет ујутру износе Роману, дају ми је у наручје. Апсолутно немам однос према томе јер сам у кризи, размишљам само о хероину. Не интересује ме тада апсолутно ништа, ни сестра, ни њено дијете. Дали су ми дијете, а моје руке су биле загнојене. То се зове "аут", кад промашите вену и натекне све, загноји се, буде црно, црвено, зелено, разних боја.... Моје руке су биле такве... Читаво тијело... Већ одавно се све повукло, све вене, па нисам имао ни гдје да се 'поправим'. Чело, вратне вене, гениталије, тамо гдје је остао било који комад крвног суда, он је страдао. Држим дијете у рукама и размишљам да је то можда посљедњи пут да је видим, да је то живот који се родио, а да један живот сад одлази, да ће њој родитељи рећи како је имала ујака који је умро од неког рака, вјероватно би је слагали. И тада сам некако укапирао да би можда било паметно да наставим да живим. Стид ме је било да умрем пред тим дјететом. Кунем се да ми је то дијете тог тренутка спасло живот - прича Феђа, који је тада одлучио да узме последњи "фикс", затвори се у собу и скине с дроге.

А затим се окренуо послу..., преноси Курир.рс писање Информера.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.