Дванаест година од Дејтона - мир без помирења (8)

Примјера о привидном "суживоту" има широм Босне и Херцеговине, али је сарајевски, толико хваљен због своје "отворености и традиционалне толерантности", изразитији од осталих. Тај предтонички град БиХ живи је доказ утопијског пројекта мултиетничности, који се жели пренијети на државу, док је он истовремено под политичким надзором једне националне заједнице. Виде то и они који у њему не живе

Током последњих десетак година, наметнути амерички мир је утицао да се у БиХ делимично поправе односи у јавном општењу и у медијима, где је приметан напор да се поштују правила, макар и привидне, толеранције. Aли, он није могао да створи и неопходне услове за оно што је требало да буде његов приоритет - истинско измирење трију босанскохерцеговачка народа. Aко је и тачно да је реторика мржње углавном нестала из јавне комуникације и из медија, да је уступила место умеренијој и толерантнијој речи, представници трију народа БиХ, данас тројезичне земље, приватно и даље говоре различитим, острашћеним језиком, неспремни да искрено и без примисли прихвате или понуде опроштај, и још мање да граде, са поверењем и уважавањем другог, заједничку будућност која би била заснована на заједничким, јединственим интересима. Далеко од помирења Да је још далеко од правог, искреног помирења, аутор ових редова се, не без осећања горчине, и лично уверио приликом својих недавних путовања по Босни и Херцеговини. Тако је, на пример, приликом боравка у Гламочу јула 2005. године, био сведок једног догађаја који га је шокирао утолико пре што је веровао да такво нешто није могуће у једној земљи под надзором Европске уније. Наиме, на годишњицу етничког чишћења које су хрватске трупе извршиле у томе граду 1995, на исти дан када су српске породице изашле на гробља да се поклоне сенима својих најближих убијених приликом пада овога града, хрватско становништво је организовало "прославу" посвећену "десетој обљетници ослобођења Гламоча"! Уместо чина међусобног праштања у име бољег заједничког живота у будућности, организује се прослава "ослобођења", да би се још више понизили суграђани, комшије. Овај срамни догађај не представља, нажалост, "изоловани инцидент". За време свог претходног боравка у Босни, приметио сам још мноштво других "детаља" који сведоче о дубоким поделама, неповерењу и анимозитету између три народа БиХ. Ево, уосталом, неколико примера - тужних утисака које сам записао током својих путовања. У мају 2005. године посетио сам најпре Бању Луку, главни град Републике Српске, између осталог и за то да видим каква је атмосфера овде после повратка знатног броја муслиманских и хрватских избеглица. Разочарао сам се када сам на фасади једне обновљене џамије видео један шокантан графит, исписан свежим бојама, ћирилицом, с претећом поруком: " Смрт свим муслиманима!" Мислио сам - "изоловани инцидент". Не, ево доказа. Већ сутрадан, прелиставајући новине, налетео сам, случајно, на ново непријатно изненађење, чланак који је извештавао о инциденту претходне ноћи у источном делу Сарајева. Укратко, група обесних младића, Бошњака, изазвала је општу панику код Срба из тог кварта, позивајући их да изађу на улицу. Зашто ? Да се обрачунају с њима. Ова два шокантна инцидента, који су се десили истог дана, али без узрочне повезаности, не могу бити тек пука коинциденција, игра случајности. Они су, заправо, жива илустрација текућег живота у Босни, који није прави живот - ни рат, ни мир. Неколико дана касније, пут ме је навео у Херцеговину, у Мостар, град-мартир који је некада представљао узор успешног суживота трију босанских народа. И опет сам осетио исту горчину када сам се, не без носталгије, нашао на "Старом мосту", односно његовој копији, питајући се да ли је то стварно мост - мост или зид!? Aко је међународна заједница и успела да, на месту старе отоманске грађевине, подигне њену верну копију ‡ "још љепши и још старији мост", како кажу циници ‡ са намером да повеже два посвађана дела града, хрватски и муслимански, њени напори да се "премосте" поделе које и даље раздвајају бивше ратне непријатеље остали су без резултата. И уместо да буде то што јесте ‡ ћуприја на Неретви ‡ нови "Стари мост", у Мостару је, заправо, постао, у главама његових неповерљивих становника, нови Берлински зид! Пројекат утопија Непремостив у изградњи мултиетничке државе ‡ пројекат по себи племенит, али, изгледа, утопијски, који је био и круцијални аргумент заговорника независне Босне и Херцеговине ‡ неостварљив је, нажалост, нарочито у Сарајеву, још једном граду-мартиру, који су медији из целог света уздигли у живи симбол. Овај град, толико хваљен због своје отворености, своје традиционалне толерантности, свога великог космополитског духа ‡ који се представља као главни град целе БиХ ‡ данас је скоро потпуно под политичком контролом једне националне заједнице! Ту чињеницу која говори много, чак сувише, о овом граду-симболу, прокоментарисао је један Сарајлија на свој начин, у духу чувених сарајевских заједљивих шала које погађају директно у "Aхилову пету". У власти која управља нашим градом, вели овај досетљиви шаљивџија, "поред све самих Бошњака, нађе се и понеки Муслиман"! (Чланак Ненада Кецмановића: "Хајде да се не лажемо! Суљо! Педи!", НИН, 5. мај 2005). (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.