Дванаест година од Дејтона-мир без помирења (7)

Упркос своме званичном статусу независне земље, Босна и Херцеговина је у стварности остала држава "инвалид" која не може, како-тако, функционисати без "штака". Наизглед држава, она има своју заставу и своју химну, али више од половине њеног становништва не осјећа те "националне симболе" као своје

Од свих република бивше Југославије, Босна и Херцеговина је изашла из грађанског рата са највише губитака, са траумама и ранама. После толико жртава, злочина који превазилазе разум, међусобне мржње и сатанизације, било је немогуће затворити мрачну страницу историје и заборавити све оно што се десило. У таквој ситуацији, док су још кључале узавреле националистичке страсти потхрањујући жеђ за осветом, ни Дејтонски споразум није могао направити чудо. Зауставио је рат, али није у потпуности задовољио ни једну од три стране у сукобу. Бошњаци, који су имали највише губитака у рату, прихватили су га без одушевљења, али су се надали да ће добити унитарну, централизовану, државу у којој би најзад могли успоставити, као најбројнији народ, своју доминацију над другима. Једна таква држава била би, по њиховом мишљењу, само праведна компензација за све губитке и жртве које су поднели током рата. Хрвати су, са своје стране, прихватили Дејтонски споразум тешка срца, пошто су њиме били приморани да одустану, барем за неко време, од свога националног пројекта "хрватске републике Херцег-Босне" коју су самопрокламовали 1993. године. Што се пак тиче Срба, тај споразум им је одговарао само делимично. Истина, међународно признање Републике Српске им је дало извесну сатисфакцију. У том гесту они су, с правом, видели легитимно признање њихове борбе за оснивање аутономног националног ентитета, као и врсту корективне мере, додуше закаснеле, у односу на међународно признање независности Босне и Херцеговине, 1992. године, упркос њиховом снажном противљењу. Aли, у исто време, тај споразум их није могао у потпуности задовољити јер су њиме изгубили знатан део територија са српском већином - нарочито неке делове Сарајева и више градова у западној Босни - који су додељени хрватско-муслиманској федерацији. (Република Српска је и данас на удару Бошњака који би хтјели да се то име укине, па тако, миц по миц, оствари прижељкивана унитаризација БиХ и доминација једног народа, изражена и у бирачкој надмоћи - један човјек, један глас; оп. М. М.) Не успевши да измири максималистичке и супротстављене захтеве три босанскохерцеговачка народа, Дејтонски споразум је, додуше, зауставио ратна непријатељства, али је остао, све досад, непрестани извор сукоба међу непомирљивом "браћом" које обуздавају међународни војници и разни емисари, предвођени високим представником. Наиме, потврђујући независност и суверенитет Босне и Херцеговине, и успостављајући декларативно демократски принцип у функционисању органа власти, тај принцип, који би требало да уважава иста права за сва три конститутивна народа, наметнуо је овој "независној" државни статус протектората. Један амбивалентан, чак контрадикторан статус који дозвољава, практично без ограничења, да се извана утиче на унутрашњи живот два босанска ентитета, нужно је водио ка успостављању паралеле власти - стања које чини често немогућим функционисање истинске демократије. Тај парадокс на којем почива амерички ни рат ни мир у Босни и Херцеговини, допринео је у великој мери да се, с једне стране, створи држава која је то само на папиру, и да се, с друге стране, успостави један опасан статус-љуо, који је само замаскирао дубоки јаз између њена три народа. Тако је, упркос своме званичном статусу независне земље, БиХ остала у стварности држава-инвалид, која не може, како-тако, функционисати без "штака" и која је - како се иронично изразио један босански сељак - "независна од себе саме и зависна од свих осталих"! Истина, Босна је данас наизглед држава као и свака друга европска држава. Aли - само наизглед! Ево, уосталом, неколико речитих примера. БиХ данас има, као и свака друга независна земља, своју заставу и своју химну, али више од половине њеног становништва не осећа те "националне симболе" као своје. БиХ је, такође званично, "демократска држава", у којој су званично загарантовани "слободни избори", али у стварности њоме управља високи представник Европске уније чија је моћ јача од оне која у истинским демократијама припада парламенту. Тај високи представник користи своје "посебне прерогативе", своју неограничену власт, за "добробит" земље, наравно. Ти прерогативи омогућавају да "осигура", "оријентише" или "коригује" развој младе демократије, али и да кажњава и смењује оне који нису по његовом укусу. Све, без изузетка, чак парламентарне представнике и предсједника Републике Српске изабраног народном вољом! Какве ли чудне демократије у земљи која је, наводно, званично суверена. Најзад, БиХ има, природно, и националну репрезентацију у фудбалу која, уосталом, није без талента - има у њој и достојних наследника једног Ферхатовића и даровитих следбеника једног Сушића. Aли кад босански национални тим игра против својих комшија, Хрватске или Србије, више од половине земље навија за његове противнике! На велику жалост високог представника који добро зна - а да при томе не може ништа да промени упркос својим "посебним овлашћењима" - да је фудбал, на Балкану, много више од игре, право огледало друштва, вентил за потиснута национална осећања. Ових неколико примера, који нису далеко од карикатуре, довољно илуструју нестабилност једне земље контролисане споља и дубоко подељене изнутра, земље у којој, иза наметнутог, привидног јединства, тињају старе ирационалне омразе потхрањиване новим неспоразумима и фрустрацијама. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.