Dvanaest godina od Dejtona-mir bez pomirenja (7)

Uprkos svome zvaničnom statusu nezavisne zemlje, Bosna i Hercegovina je u stvarnosti ostala država "invalid" koja ne može, kako-tako, funkcionisati bez "štaka". Naizgled država, ona ima svoju zastavu i svoju himnu, ali više od polovine njenog stanovništva ne osjeća te "nacionalne simbole" kao svoje

Od svih republika bivše Jugoslavije, Bosna i Hercegovina je izašla iz građanskog rata sa najviše gubitaka, sa traumama i ranama. Posle toliko žrtava, zločina koji prevazilaze razum, međusobne mržnje i satanizacije, bilo je nemoguće zatvoriti mračnu stranicu istorije i zaboraviti sve ono što se desilo. U takvoj situaciji, dok su još ključale uzavrele nacionalističke strasti pothranjujući žeđ za osvetom, ni Dejtonski sporazum nije mogao napraviti čudo. Zaustavio je rat, ali nije u potpunosti zadovoljio ni jednu od tri strane u sukobu. Bošnjaci, koji su imali najviše gubitaka u ratu, prihvatili su ga bez oduševljenja, ali su se nadali da će dobiti unitarnu, centralizovanu, državu u kojoj bi najzad mogli uspostaviti, kao najbrojniji narod, svoju dominaciju nad drugima. Jedna takva država bila bi, po njihovom mišljenju, samo pravedna kompenzacija za sve gubitke i žrtve koje su podneli tokom rata. Hrvati su, sa svoje strane, prihvatili Dejtonski sporazum teška srca, pošto su njime bili primorani da odustanu, barem za neko vreme, od svoga nacionalnog projekta "hrvatske republike Herceg-Bosne" koju su samoproklamovali 1993. godine. Što se pak tiče Srba, taj sporazum im je odgovarao samo delimično. Istina, međunarodno priznanje Republike Srpske im je dalo izvesnu satisfakciju. U tom gestu oni su, s pravom, videli legitimno priznanje njihove borbe za osnivanje autonomnog nacionalnog entiteta, kao i vrstu korektivne mere, doduše zakasnele, u odnosu na međunarodno priznanje nezavisnosti Bosne i Hercegovine, 1992. godine, uprkos njihovom snažnom protivljenju. Ali, u isto vreme, taj sporazum ih nije mogao u potpunosti zadovoljiti jer su njime izgubili znatan deo teritorija sa srpskom većinom - naročito neke delove Sarajeva i više gradova u zapadnoj Bosni - koji su dodeljeni hrvatsko-muslimanskoj federaciji. (Republika Srpska je i danas na udaru Bošnjaka koji bi htjeli da se to ime ukine, pa tako, mic po mic, ostvari priželjkivana unitarizacija BiH i dominacija jednog naroda, izražena i u biračkoj nadmoći - jedan čovjek, jedan glas; op. M. M.) Ne uspevši da izmiri maksimalističke i suprotstavljene zahteve tri bosanskohercegovačka naroda, Dejtonski sporazum je, doduše, zaustavio ratna neprijateljstva, ali je ostao, sve dosad, neprestani izvor sukoba među nepomirljivom "braćom" koje obuzdavaju međunarodni vojnici i razni emisari, predvođeni visokim predstavnikom. Naime, potvrđujući nezavisnost i suverenitet Bosne i Hercegovine, i uspostavljajući deklarativno demokratski princip u funkcionisanju organa vlasti, taj princip, koji bi trebalo da uvažava ista prava za sva tri konstitutivna naroda, nametnuo je ovoj "nezavisnoj" državni status protektorata. Jedan ambivalentan, čak kontradiktoran status koji dozvoljava, praktično bez ograničenja, da se izvana utiče na unutrašnji život dva bosanska entiteta, nužno je vodio ka uspostavljanju paralele vlasti - stanja koje čini često nemogućim funkcionisanje istinske demokratije. Taj paradoks na kojem počiva američki ni rat ni mir u Bosni i Hercegovini, doprineo je u velikoj meri da se, s jedne strane, stvori država koja je to samo na papiru, i da se, s druge strane, uspostavi jedan opasan status-ljuo, koji je samo zamaskirao duboki jaz između njena tri naroda. Tako je, uprkos svome zvaničnom statusu nezavisne zemlje, BiH ostala u stvarnosti država-invalid, koja ne može, kako-tako, funkcionisati bez "štaka" i koja je - kako se ironično izrazio jedan bosanski seljak - "nezavisna od sebe same i zavisna od svih ostalih"! Istina, Bosna je danas naizgled država kao i svaka druga evropska država. Ali - samo naizgled! Evo, uostalom, nekoliko rečitih primera. BiH danas ima, kao i svaka druga nezavisna zemlja, svoju zastavu i svoju himnu, ali više od polovine njenog stanovništva ne oseća te "nacionalne simbole" kao svoje. BiH je, takođe zvanično, "demokratska država", u kojoj su zvanično zagarantovani "slobodni izbori", ali u stvarnosti njome upravlja visoki predstavnik Evropske unije čija je moć jača od one koja u istinskim demokratijama pripada parlamentu. Taj visoki predstavnik koristi svoje "posebne prerogative", svoju neograničenu vlast, za "dobrobit" zemlje, naravno. Ti prerogativi omogućavaju da "osigura", "orijentiše" ili "koriguje" razvoj mlade demokratije, ali i da kažnjava i smenjuje one koji nisu po njegovom ukusu. Sve, bez izuzetka, čak parlamentarne predstavnike i predsjednika Republike Srpske izabranog narodnom voljom! Kakve li čudne demokratije u zemlji koja je, navodno, zvanično suverena. Najzad, BiH ima, prirodno, i nacionalnu reprezentaciju u fudbalu koja, uostalom, nije bez talenta - ima u njoj i dostojnih naslednika jednog Ferhatovića i darovitih sledbenika jednog Sušića. Ali kad bosanski nacionalni tim igra protiv svojih komšija, Hrvatske ili Srbije, više od polovine zemlje navija za njegove protivnike! Na veliku žalost visokog predstavnika koji dobro zna - a da pri tome ne može ništa da promeni uprkos svojim "posebnim ovlašćenjima" - da je fudbal, na Balkanu, mnogo više od igre, pravo ogledalo društva, ventil za potisnuta nacionalna osećanja. Ovih nekoliko primera, koji nisu daleko od karikature, dovoljno ilustruju nestabilnost jedne zemlje kontrolisane spolja i duboko podeljene iznutra, zemlje u kojoj, iza nametnutog, prividnog jedinstva, tinjaju stare iracionalne omraze pothranjivane novim nesporazumima i frustracijama. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.