Дванаест година од Дејтона - мир без помирења (6)

Хрватски руководиоци се још не усуђују да се суоче са тамним мрљама које им је оставио Туђман. "За ратне злочине Срби су осуђивани на тешке робије и пуни су их хрватски затвори. До госпићког случаја међу осуђенима није био ни једног Хрвата", писао је "Глобус" 5. августа 2005.

Истина, после смрти хрватског предсједника Туђмана, ствари су се донекле измениле у Хрватској, нарочито на плану демократизације друштва. Његови наследници су се јасно дистанцирали од ауторитарних метода вође у обављању власти: дали су мање-више пуну слободу медијима и значајно унапредили процес демократизације земље. Међутим, они се још не усуђују да се отворено сучеле са "тамним мрљама" које им је у наслеђе оставила Туђманова ера, нити да промене угао гледања на осетљиво српско питање. Напротив, и они настављају са истом упорношћу да примењују стратегију опструкције према српским избеглицама које желе да се врате, систематски минимизирајући масовне злочине почињене током рата. То забрињавајуће слепило водећих хрватских политичара у односу на злочине почињене над њиховим српским суграђанима, као и њихово упорно одбијање да критички сагледају непријатно наличје "домовинског рата", изашли су на видело нарочито приликом прославе десетогодишњице операције "Олуја", 5. августа 2005. године. Уздигли су је на ниво новог националног мита који је "отац нације" назвао "Даном побједе и Домовинске захвалности"! Тога дана, наиме, све угледније личности из политичког и јавног живота Хрватске су дошле у Книн да присуствују "националном празнику" у чију је част организована и помпезна војна церемонија. И, дакако, искористили су ту "свечану" прилику да још једном изразе "штовање" према "храбрим борцима" који су, је ли, "јуначки", пре десет година, остварили "бриљантну" победу над њиховим "непријатељима", Србима из Хрватске. Туђманови сљедбеници Разуме се, при томе нису заборавили да се осврну и на "лажи" свих оних који не престају да "прљају" ту, по њима, чисту победу "Олује", која је, у ствари, била етничко чишћење са намером да се крајишки Срби дефинитивно протерају из Хрватске. То је гнусна лаж, грмели су хрватски великодостојници прибегавајући отрцаној пропагандној тези коју је још елаборирао Туђманов режим, тези колико смешној толико и апсурдној, према којој је званични Београд планирао егзодус крајишких Срба да би имао изговор и добио зелено светло од међународне заједнице за своју војну интервенцију у Хрватској! (Изјава председника Стјепана Месића коју је пренео дневни лист Данас, Београд, 6. и 7. август 2005). A масовни злочини, то је такође измишљотина "великосрпске" пропаганде! Злочини у току "Олује" били су тек спорадични "ексцеси", "из осветничких и криминалних мотива", дело "појединаца" екстремиста који ће, је ли, бити најоштрије кажњени ‡ обећали су. О каквом обећању је овде реч, најбоље говори чланак новинарке Јелене Ловрић ‡ едиторијалисте Глобуса, водећег националног недељника ‡ која је управо поводом десете годишњице "Олује" врло оштро критиковала пристрасност хрватског судства: "За ратне злочине Срби су осуђивани на тешке робије и пуни су их хрватски затвори. Број осуђених мјери се на стотине. До госпићког случаја међу осуђенима није било ни једног Хрвата" ("Лоптање мртвим главама", Глобус, Загреб, 5. август 2005). Каква заслепљеност ! Aли зар може бити другачије у земљи у којој председник Врховног суда сматра " да Хрват није могао починити ратни злочин, јер се Хрватска бранила"; у земљи у којој се непрестано потхрањује мит о Хрватима као жртвама "великосрпске агресије" и у којој се упорно понавља да су агресори ‡ то јест Срби, рачунајући и оне из Крајине ‡ добили оно што су и заслужили? Једно је сигурно: својим неодговорним понашањем хрватски руководиоци и сами доприносе одржавању једног чудног стања духа које већ дуго влада у Хрватској, а које је, у цитираном чланку, храбро и јавно извргла руглу Јелена Ловрић: "Нису Срби пси па да изазивају сућут. Државне се институције не дају инкомодирати злочинима који су се у рату догодили. Од равнодушности државе страшнија је само ледена индиферентност хрватске јавности." Срећом, "није могуће варати сав свет све време", како је приметио Aбрахам Линколн. Правда понекад касни али, кад-тад, сустиже кривце. Aко је Трибунал у Хагу пустио Фрању Туђмана да мирно умре, ако је пропустио да га, за живота, оптужи за злочине за које је одговоран, његови најближи сарадници су данас на оптуженичкој клупи и чекају суђење за масакре које су починили у току грађанског рата, посебно оне почињене током и после "Олује". Подсетимо с тим у вези да је у оптужници коју је, годину дана после смрти хрватског председника, Трибунал подигао против генерала Aнте Готовине, наведено ‡ поред имена неколицине хрватских генерала ‡ и име Фрање Туђмана као једног од главних оптужених за учешће у " удруженом злочиначком подухвату" током и после операције "Олуја". Прљави веш Процес који је покренуо Међународни кривични трибунал, иако са несхватљивим закашњењем, свакако ће бити од капиталног значаја. Надајмо се да ће тај процес коначно успети да извуче на видело "прљави веш" дуго гуран под тепих, да ће створити услове да се у Хрватској промени поглед на "бљештаву легенду" исплетену око "демијурга хрватске независности" ‡ легенду која ће неминовно изгубити свој лажни сјај и да ће, најзад, открити Хрватима ‡ онима који нису знали и онима који упорно гурају главу у песак ‡ дуго скривану истину о Крајини, о "славној побједи" и о срамном етничком чишћењу планираном унапред и спроведеном систематски и без гриже савести. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.