Дванаест година од Дејтона-мир без помирења (5)

Пишући о Туђмановој Хрватској "Монд" се у броју од децембра 1999. пита како је предсједник могао да помогне својој земљи да "прочисти своју прошлост" залажући се за "помирење усташа и жртава", или мијењајући назив трга Жртава фашизма у Загребу именом Хероји Хрватске.

Тајни више нема, све се зна шта је на Брионима договарано 31. маја 1995. године прије војне операције "Олуја" на тадашњу Српску Крајину. Туђманов разговор са генералима Готовином, Маркачем, Чермаком и другим високим сарадницима забиљежен је на тонској траци и емитован на телевизији. Говорећи шта је тема расправе, Туђман, између осталог каже: "... Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану односно да оно што одмах не захватимо - мора капитулирати у неколико дана... Према томе, није нам главни задатак Бихаћ него наношење на неколико праваца таквих удара да се српске снаге не могу више опоравити, него морају капитулирати". Они који су га бранили све до дана емитовања овог тонског записа, тврдили су да Туђман није говорио о уништењу Срба, него њихових војних снага, да "није добро схваћен". Ток даљег разговора на Брионима показаће супротно. Савјетујући како да пропагандно поступају према српском становништву, шта би требало да садрже леци који ће се током операције растурати, он каже: "Један летак, опште расуло, побједа хрватске војске уз подршку свијета итд. Срби, ви се већ повлачите, а ми вас позивамо да се не повлачите, ми вам гарантујемо... Значи, на тај начин им дати пут, а гарантовати, тобоже, грађанска права". Послије тога се чује Туђманов карактеристични цинични смијех на оно "гарантовати". Слушајући га сарадници су добро разумјели на шта мисли. Свједочанство је очишћена и опустошена Српска Крајина. М. М. Да ли је хрватски предсједник Фрањо Туђман успео да, после чишћења Хрватске од Срба, очисти такође и тамне мрље на прошлости своје земље? Није! Ево неколико чињеница које нам могу помоћи да јасније одговоримо на постављено питање, чињеница објављених у утицајном француском дневнику Монд који се никако не може осумњичити за пропагирање антихрватских и, још мање, просрпских идеја: "...Фрањо Туђман није никако могао помоћи својој земљи да прочисти сопствену прошлост покрећући иницијативу за тзв. 'помирење' која се, у ствари, састојала у томе да се изједначе усташе и њихове жртве; или мењајући назив трга "Жртава фашизма" да би га посветио "Херојима Хрватске"; или, најзад, својим све чешћим изјавама са расистичким призвуком које су, премда их је редовно кориговао, допринеле да о њему остане више него смутљива представа." (Клер Треан: "Фрањо Туђман или заблудели национализам", Ле Монде, 12/13. децембар 1999.) Aли ако није могао да прочисти прошлост своје земље, Туђман је успео да убеди велику већину земљака у исправност своје политике која му је омогућила да "бриљантно" испуни задатке због којих је и добио поверење гласача: стварање независне националне државе и изналажење "одговарајућег" решења за српско питање у Хрватској. У своме извештају поднесеном у Сабору 15. јануара 1996. године, хрватски председник је и званично изјавио да је операцијом "Олуја" за свагда ријешен главни унутарњи проблем хрватске државе", то јест српско питање. Уосталом, и саме чињенице, које је било тешко критиковати или оспоравати у атмосфери опште националне еуфорије, сведочиле су о "решењу хрватског проблема". Уз то, Туђманова Хрватска, "напаћена али побједничка", како је волео да наглашава, била је готово свугде прихваћена као велики победник југословенског грађанског рата, и на војном и на моралном плану, што јој је и омогућило да, у послератним годинама, искористи све предности које јој је нудио паџ америцана. Посебно је поглавнику Хрватске одговарало да међународно озваничи највећи ратни добитак извојеван у "величанственој" победи над крајишким Србима. Била је то војна операцији "Олуја" која и данас представља "част и понос нације" иако је том акцијом више од двеста хиљада Срба отјерано са огњишта на најсуровији начин. Ствар просто невероватна: уместо да га позове на одговорност за злочине почињене у "Олуји" - која је у ствари била свирепо етничко чишћење, што је, злочин против човечности - међународна заједница је дозволила председнику Туђману да наметне јавности своју интерпретацију догађаја у Крајини. Још горе, пустила га је да, годинама после завршетка ратних сукоба, мирно и изван погледа јавности доврши свој план чишћења Хрватске од Срба у великој мери реализован још током рата! Истина, Туђман је то умео - захваљујући своме "таленту" али и саучесничкој подршци својих иностраних савезника. Несхватљиво је како успео да "убеди" међународну заједницу да српски проблем више не постоји у Хрватској, што је тврдња која звучи чудно и чак парадоксално. Није му за то требала мађионичарска палица. Била је довољна сасвим приземна стратегија која је имала две етапе. Најпре, пошто су протерали Србе из Крајине, хрватски поглавар и његове верне слуге су учинили оно што је било најефикасније да би се спречио евентуални повратак избеглица. Пустили су своје екстремисте да примене своје методе - паљење, ноћу и без сведока, преосталих српских кућа. Застрашивање је настављено физичким нападима на повратнике - што је била јасна опомена свима који су сањали о повратку. A затим се прешло на следећу етапу, засновану на старом, опробаном начелу - "једно причај, друго ради ". Та "нова" метода састојала се заправо у томе да се Срби позивају јавно да се врате својим кућама, а истовремено се чинило све да се спречи њихов повратак и реинтеграција. Умножавани су закони и административне одлуке којима се отежавало враћање избеглица. Психолошки притисак на оне који би се усудили да дођу, непрестано је повећаван, а немали број је хапшен без основа и кривице. Суђење Србима у одсуству постала су пракса која не престаје. A (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.